Nekada su stanovnici Sporova živeli samo od ribolova, dok je danas malo drugačija slika, jer je selo počelo da se bavi i poljoprivredom i uzgojem stoke, piše novinar Sputnjika Stanislav Androsik.
Šta nama znači ko nam je predsednik?
Put od Minska do seoceta u Berezovskom reonu traje oko tri sata. Svaka poseta Polesju, je kao svež vazduh, koji nas vraća u realan svet beloruskog života, u kome se iz jednog u drugo selo kao nekada prevozi zaprežnim vozilima.
U Sporovu trenutno živi nešto više od hiljadu stanovnika, ali ih ujutro ne možete videti. Pored jezera šetaju samo guske i poneki konj i krava. Napušteni čamci podsećaju da su se stanovnici nekada bavili ribolovom.
Prva osoba koju smo sreli je Miša, koji je gonio svoje guske ka jezeru.
„Vi ih i u povratku gonite? One se same vraćaju“, rekao nam je meštanin.
Miša je ranije radio u Moskvi, a na jesen se vraćao u Sporovo gde je ribario. Pošto je sada već stariji, radi kao najamni radnik, mada kako kaže ribe ima malo.
Dok je u glavnom gradu Belorusije uzbudljivo posle izbora, Miša kaže da je kod njih mirno i da im je svejedno ko je predsednik.
Problemi sa poslom
Na obali jezera su odmarala dvojica muškaraca Ivan i Valera. Stari čamac im je poslužio kao sto, dok su paradajz i jabuke ukazivali da planiraju da nešto pojedu. Nisu želeli da se fotografišu.
„Saznaj u Minsku, zašto su me oterali sa posla?“, molio je Valera. Ivan je dodao: „Lovio si tamo gde je bilo zabranjeno. A između tebe i Lukašenka, znaš koliko ljudi ima“.
Ispostavilo se, da je Valera radio u ribnjaku, ali jednom su njega i kolege zatekli kako pecaju ribu na mestu gde je zabranjeno pecanje.
„Ja sam protiv Lukašenka. Zašto su me otpustili? Trebalo je predradnika kazniti“, smatra Valera. Usput se interesuje kome treba da se obrati, da mu dopuste da ribari, jer je kaznu odmah platio, a nema posao. Pošto je bilo vreme da krenemo, posavetovao sam „pišite svim instancama“.
Samo da rata ne bude
Na visokom brdu Sporova se nalazi seoska crkva. O glavnom izvoru prihoda tog kraja podsećaju ribarske mreže, kojima je opasan zvonik, očigledno kao odbrana od ptica.
Crkva je zatvorena, ali kancelarija mesne opštine nije prazna. Za radnim stolom je Aleksandra Dicevič, predsednica mesne zajednice Sporovo.
Izgleda da je ovde „žetvena“ kampanja, kao i predsednička - završena. Ispostavlja se da nisu ove godine prinosi kao što su bili prošle godine, jer je na proleće bio mraz.
Pokušali smo da sa njom razgovaramo kako poljoprivreda negativno utiče na jezero, obzirom da se u njega ulivaju hemikalije, međutim Aleksandra nam kartko odgovara: „Nije tako“.
Po njenim rečima, ranije su od jezera imali velike gubitke, jer su morali da ga pune ribom i obezbede čuvare. A kako da ga čuvaju, kada svaki drugi stanovnik ima čamac i mrežu.
O izborima je rekla da su prema njenim uverenjima prošli mirno.
„Niko nije štrajkovao, svi su radili. Brinemo zbog dešavanja u gradovima, želimo da sve reši mirnim putem“, rekla je ona. „Svi su za mir i da ne bude rata. A ko će biti na vlasti nije važno, važno je da ne bude gore“, dodala je.
Ekonomija privrede je van opasnosti
Dok se ceo svet bori sa virusom korona, u Sporovu pripremaju hranu za životinje, imaju oko 900 krava, a ukupan broj stoke je 3,5 hiljade krava i bikova. Aleksandra uverava, da oni nisu osetili posledice kovida 19.
Prema njenim rečima, svo mleko koje se kod njih proizvodi je „ekstra klase“ i svi korektno zarađuju. Radnici na mašinama zarađuju dve hiljade rubalja, dok je prosečna zarada u domaćinstvu 800 rubalja.
Samo humor i vedar duh
U Domu kulture nas je ugostila Ala Ljutič, koja nas ubeđuje da je njihovo mesto bolje od Gabrova. Sa osmehom nam Ana Čajčic, koja je predstavnik za kulturu, saopštava kako je njihovo mesto „druga Moskva“.
Ranije su stanovnici Sporova imali jednom u tri godine Republički festival humora, a sada imaju samo lokalni. Stanovnici Sporova nikada ne klonu duhom, čak i kad gledaju vesti gledaju samo one dobre i o ljubavi.
