„Jedina uspešna revolucija je ona koja se odigrava u čoveku samom. Čovek bi morao da shvati da nije samo „dat“, pa je zato i determinisan, znači neslobodan i nemoćan (ali onda i neodgovoran), već je i „zadat“(uvek sa pitanjem: a od koga sam zadat?). Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku“, pisao je Jerotić u tekstu „Da li čovek može da se menja“.
U jednom svom predavanju on je dao i konkretne korake kojima svaki čovek može da postane bolja osoba:
„Nezrele ličnosti su često nametljive, sklone kritikovanju drugih ljudi, stalno su nezadovoljne i uvek lako povredljive, ljubomorne su i zavidljive. Svi ljudi, doduše, nose duboko u sebi ljubomoru i zavidljivost, pitanje je koliko im vremena treba da ih prepoznaju. Prvi korak je, dakle, prepoznati da smo ljubomorni i zavidljivi. Drugi korak je moći prihvatiti dobronamernu kritiku. Treći, boriti se protiv ovih mana, što je najteže. Četvrti - istrajati“.
