Kada je Austrougarska napala Srbiju 1914. godine, Srbija je odgovorila žestoko i hrabro. Ipak, do 1915. godine pred njom se postavila samo jedna opcija – povlačenje.
Sa vojskom, Vladom i ostarelim kraljem Petrom bežao je i narod. Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi.
Slučaj nezapamćen u istoriji
Bio je to jedinstven slučaj u istoriji. Cela vlada, kralj, skoro cela vojska i ogroman broj civila, faktički cela jedna država, povukla se sa svoje teritorije i nastanila na drugoj – na grčkom ostrvu Krfu.
Ironično, Solunski front je u Prvom svetskom ratu nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. Jedinice su došle prekasno i u nedovoljnom broju da spreče pad Srbije, a nakon toga ratište je smatrano sporednim i skoro nebitnim.
Verovalo se da će rat bili odlučen na Zapadu i da će tamošnji pobednik biti i pobednik u Velikom ratu. Sa druge strane, Solunski front je nakon početnih borbi ostao prilično stabilan na delu od albanske granice do reke Strume.
Tako je bilo sve do 1918. godine, dolaska američkih jedinica i velike savezničke ofanzive, piše Istorijski zabavnik.
„Bežite živi, idu mrtvi!“
Na Solunskom frontu bile su okupljena velika Saveznička vojska. Bilo je i brojnijih i spremnijih jedinica, ali ne i motivisanijih od srpskih. Domovina je sanjana, o njoj se stalno pričalo, o Srbiji su pevane pesme… Kada je proboj konačno počeo, srpsku vojsku više niko nije mogao da zaustavi!
Posle trodnevne ofanzive Prva i Druga srpska armija uz pomoć dve francuske divizije probile su Solunski front 17. septembra 1918. godine, a Nemci i Bugari bili su primorani da se povuku. Nakon nedelju dana trupe su prešle Vardar, čime je put ka Srbiji otvoren.
Posle proboja Solunskog fronta iz rata je izbačena vojska od 700.000 vojnika, a Nemačka je naredila opšte povlačenje. Car Vilhelm je, ogorčen, poslao telegram bugarskom caru: „62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!”
Ostalo je zabeleženo da su bugarski vojnici, videvši srpske vojnike za koje su mislili da su gotovi još 1915. godine kako jurišaju, bacali oružje i bežali vičući kako „Idu mrtvi”.
„Srbi su veoma brzo stigli do Niša i tek su tu naišli na veći otpor. Krajem septembra kapitulirala je Bugarska što je bio ogroman udarac za Centralne sile i svakako je ubrzalo kraj Prvog svetskog rata“, kaže Jovičić.
Posle svega, podaci su delovali nestvarno
U nezaustavljivom jurišu srpska vojska je ne žaleći živote i ne gledajući na gubitke, za 45 dana prešla oko 600 kilometara potiskujući neprijatelja i oslobađajući zemlju. Prvog dana novembra srpska zastava se ponovo zavijorila i u Beogradu.
Borbe su u Prvom svetskom ratu okončane 11. novembra 1918. godine. Svet je u tom trenutku već slavio, a u godinama koje su usledile proučavana je strategija i davane zasluge mnogima.
Ipak, verovatno najiskreniji komentar povodom Savezničke pobede bio je onaj koji je londonski „Mančester gardijan” dao neposredno posle kraja Velikog rata: „Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”.
Pročitajte i:
