Trampovo viđenje Antife komentarišu američki pravnici i stručnjaci za društvene pokrete – prvi tvrde da je nemoguće jednu organizaciju sa američkog tla proglasiti terorističkom, drugi da se uopšte ne radi o organizaciji, već o širokom spektru grupa i pojedinaca radikalno levičarskih i anarhističkih stavova.
Njima se pridružio i šef FBI Kristofer Rej, koji je na svedočenju pred kongresnim Komitetom za unutrašnju bezbednost izjavio da Antifa nije organizacija, već „ideologija“.
Tramp je ušao u klinč sa šefom FBI nakon što je već ušao u sukob i sa Pentagonom, izjavljujući da zvaničnici američkog ministarstva odbrane žele da nastave da vode ratove kako bi proizvođači oružja „bili srećni“. Rejevu izjavu, Tramp je odgovorio da se, što se Antife tiče, radi o „dobro finansiranim anarhistima, a da FBI ne može ili ne želi da otkrije izvore finansiranja ove organizacije.
Sukob predsednika i šefa FBI indicira da u komandnom lancu postoje nesuglasice, odnosno da šef FBI pokušava da pronađe izgovor kako ne bi izvršio ono što šef izvršne vlasti od njega zahteva, kaže Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije.
„Da li je to iz Rejevog ličnog ubeđenja, ili to radi pod pritiskom, to ne znamo, ali, očigledno postoji disonanca u okviru izvršne vlasti“, komentariše on.
Šta znamo o Antifi
Iako već godinama prisutna na američkim ulicama, kad god su u pitanju rasni nemiri ili suprotstavljanje desničarskim organizacijama (još od demonstracija u Šarlotsvilu septembra 2017), o Antifi se, zapravo jako malo zna, osim da se radi o ekstremno levičarskim i anarhističkim grupama koje, u suprotstavljanju svojim političkim protivnicima ili policiji koriste, nasilje.
Ono što, međutim, ne znamo jeste radi li se o grupama organizovanim sa jednog centralnog mesta ili je Antifa samo krovni naziv za veći broj međusobno nepovezanih ekstremno levih i anarhističkih grupa. Ima li Antifa vođstvo? Ako ima, odakle se finansiraju? Na ova pitanja, američki konzervativci, među kojima su i oni iz bližeg Trampovog okruženja, za razliku od stručnjaka za društvene pokrete, davaće potvrdne odgovore – postoji jedinstveni centar iz koga se koordinišu Antifine akcije, a finansijer njihovih poduhvata je Džordž Soroš.
Šta je zapravo Antifa
Odgovor na pitanje šta je Antifa dosta je kompleksan, zato što je reč o dosta neformalno organizovanoj grupi, decentralizovanoj i sačinjenoj od mnoštva autonomnih grupacija, koje dele zajedničke ideološke stavove, objašnjava Gajić.
„Međutim, ono što ih kvalifikuje kao organizaciju su zajedničke aktivnosti na osnovu istih ili sličnih ideoloških pogleda na svet, svetonazora, amblema, simbolike, međusobne komunikacije i koordinacije i delovanja protiv istih stvari. Oni nisu samo misaoni pokret, nego imaju i čitav niz aktivnosti“, navodi on.
Te zajedničke aktivnosti obuhvataju digitalni aktivizam, nasilje, vršenje pritiska na grupe ili pojedince koje targetiraju kao svoje protivnike, organizuju mitinge i kontramitinge, a bave se i uništavanjem imovine, dodaje Gajić.
Sama činjenica da se grupe ljudi okupljaju na osnovu jedinstvenog svetonazora, ma koliko bile decentralizovane, bez obzira što između njih ne postoji jasna hijerarhija, što nisu registrovani kao partija, mogle bi se tretirati kao organizacija zato što postoje zajednički ciljevi i aktivnosti, međusobna komunikacija i zajednički neprijatelj, kaže naš sagovornik.
„Što se tiče ideološkog svetonazora koji dele, radi se o postideološkoj mešavini levih, antiautoritarnih, antikapitalističkih, antifašističkih i antidržavnih pogleda. Njihova zastava, koja kombinuje crvenu i crnu boju govori da se radi o ostacima komunizma, odnosno postkomunizma i anarhizma, koji su se u tom postmodernom ključu pomešali i koji doživljavaju sebe kao reakciju na porast onoga što smatraju negativnostima u svetu – rasizam, ksenofobija, ekstremna desnica, što sve krste imenom fašizma“, objašnjava Gajić.
Kako se Antifa obračunava s protivnicima
Antifa, prema Gajićevim rečima, sebe smatra i militantnom organizacijom koja navodno pokušava da spreči ponavljanje istorije iz tridesetih godina prošlog veka, kada su u pojedinim evropskim zemljama na vlast došle fašističke partije.
„Oni smatraju da se uspon fašizma dvadesetih i tridesetih godina nikada ne bi desio, da su tada leve i radikalno leve organizacije, kao što su bili komunisti i anarhisti, jednako militantnim metodama uzvratili na porast desnih i ekstremno desnih grupa. Sada, sprovođenjem nasilja i drugih vidova aktivizma i delovanja, organizovano ali decentralizovano, vrše ulični obračun sa svim stvarnim ili izmišljenim protivnicima“, kaže Gajić.
Problem sa Antifom je, prema rečima našeg sagovornika, u tome što pod terminima „fašizam“ ili „fašista“ podrazumevaju trpaju potpuno različite stvari i zapravo predstavljaju nihilistički i antidržavni pokret.
Antifa nije nastala iz antifašističkog pokreta
U svojoj ideološkoj viziji istorije, pripadnici Antife sebe doživljavaju nastavljačima antifašističkih grupa koje su tridesetih godina postojale u nemačkoj i Italiji. Jedna od njih bila je „Antifašistička akcija“ (Antifaschistische Aktion), koja se do 1933. na ulicama nemačkih gradova fizički obračunavala sa nacističkim jurišnim odredima.
Međutim, Gajić tvrdi da Antifa nema veze sa antifašizmom iz tridesetih godina prošlog veka – niti sa levim antifašizmom toga doba, niti sa antifašizmom kao širokom koalicijom različitih ideoloških pogleda i grupa koje su se, tokom Drugog svetskog rata, suprotstavile nacistima. Članice Antifašističke koalicije bile su i liberalne, kapitalističke zemlje, poput Velike Britanije i SAD, kao i komunistički SSSR. Uz njih su se protiv fašizma borile i razne nacionalističke grupe, kao i pojedinci klerikalnih opredeljenja – protestanti, katolici, pravoslavci, objašnjava Gajić.
„Ovo je sada nešto drugo. Ovo je postmoderni pokret nastao na nekim elementima ekstremno levih i anarhističkih ideologija, koji ima nihilistički naboj i koji je nastao u potkulturi osamdesetih i ranih devedesetih godina“, kaže on.
O tome govore i istraživači koji su se bavili Antifom, kao što je Mark Brej, autor knjige „Antifa: priručnik za antifašiste“. Brej je pokazao kako je današnja Antifa nastala iz muzičke pank i rok potkulture, koje su se kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina suprotstavljale neonacističkim skinhed grupama. Antifa je u SAD počela da jača za vreme mandata Ronalda Regana, a u Zapadnoj Evropi, nakon pada Berlinskog zida, naročito u Nemačkoj.
Vremenom, pripadnici levičarskih pank i rok pokreta proželi su svoja shvatanja idejama koje su od šezdesetih godina, kroz kontrakulturu, rasle u Zapadnoj Evropi i Americi i pretvarale zapadne univerzitete u bastione levo-liberalnog pogleda na svet, koji je, prema Gajićevim rečima, u svom antiautoritarnom delovanju često išao ka preziru - države, nacije, svih vrsta identiteta, ekstremnog antikapitalizma.
„Onda su, u toj radikalizaciji, ti pokreti počeli da se suprotstavljaju ne samo neonacističkim, takođe potkulturnim grupacijama, nego su počeli da sve svoje neistomišljenike doživljavaju kao „fašiste“. Vremenom, te grupacije su se povezivale, verovatno su sticale i neku finansijsku pomoć i postajale su podložne uticajima naročito velikih obaveštajnih struktura, koje, kada se u raznim zemljama pojave grupacije koje su radikalne i spremne na direktnu akciju, pokušavaju da ih instrumentalizuju“, kaže Gajić.
Na taj način, i u takvim uslovima formiran pokret, počeo je da se širi po zapadnom svetu, da bi danas, na kraju druge decenije dvadesetprvog veka, poprimio razmere kakve je poprimio, zaključuje Gajić.
Pročitajte još:
