Poteškoće su nastale odmah posle svrgavanja Muamera Gadafija. Libijci više nisu imali godišnja dotiranja države, koja su za vreme vladavine Džamahirije bila nekoliko hiljada dolara. Iako je isplata bila na račun naftnih prihoda, većini je odgovarao takav način razvoja ekonomije. Ljudi su mogli da kupe stan, automobil, pa čak da priušte deci školovanje u inostranstvu.
Građanski sukobi i nagli pad proizvodnje nafte za sobom su povukli ozbiljne probleme. Ako su u vreme Gadafija dobijali 1,6 miliona barela nafte dnevno, sada je ta cifra tri puta manja. Libijci su računali na to da će se državne dotacije nastaviti, a zarade vratiti na nivo pre rata. Međutim, kriza se u državi nastavila.
Libijska nacionalna armija istoka države na čelu sa feldmaršalom Halifom Haftarom je tokom šest godina konflikata sa zapadnom Vladom nacionalnog jedinstva Libije Fajeza Saradža pokušala da uspostavi kontrolu nad naftovodom. Međutim, svetska zajednica uvela je sankcije pobunjeničkoj vojsci i odbila da kupuje energetske resurse na njegovim teritorijama.
U zamku je upala i međunarodno priznata vlada Saradža. Najveći izvori nafte se nalaze na istoku i bez saglasnosti Haftara Vlada nacionalnog jedinstva nije mogla da sklapa naftne ugovore, pa je morao da se napravi kompromis. Da se ekonomija ne bi u potpunosti uništila, zapad je sklapao ugovore sa spoljnim partnerima, a istok je otvarao cevi za eksploataciju nafte. Prihode su delili i na taj način obe strane održavale minimalnu socijalnu i ekonomsku stabilnost. Međutim, konsenzus nije dugo trajao.
Očuvanje mira
Haftarova vojska je ove zime blokirala morske luke preko kojih je transportovana nafta. Pumpanje energenata takođe je prestalo na svim poljima koja kontroliše Libijska nacionalna armija. Istočna vlada nije bila zadovoljna kako se raspoređuju prihodi od prodaje nafte. Pokrenuvši ofanzivu na Tripoli, feldmaršal je prvo zauzeo Sirt i El Džufru. Preko ovih gradova na periferije prestonice se nafta izvozi u Evropu.
Vlada Saradža je nekoliko puta pokušala da preuzme od Haftara pogranično područje, ali bezuspešno. Uspeli su da obuzdaju napredak feldmaršala tek kada se umešala Turska. Na stranu istoka otvoreno je stao Egipat.
Kako bi se sprečio direktan sukob spoljnih igrača u Libiji Rusija je održala seriju sastanaka sa Turskom, dok je Amerika vodila dijalog sa predstavnicima Libijske nacionalne armije i Vladom nacionalnog jedinstva. Alžir je takođe ponudio pomoć. Mirovne operacije su krunisane uspehom.
Saradž je prvi objavio da prestaju sve vojne operacije. Zauzvrat je tražio od Haftara da odblokira Sirt i El Džufru, kako bi obnovio izvoz nafte u Evropu. Predložio je da se prihodi čuvaju na posebnom računu i da se ne koriste do marta, kada će se u zemlji završiti predsednički i parlamentarni izbori. Haftar nije komentarisao, ali je Saradž dobio podršku predstavničke palate na istoku Libije.
Pobuna naroda
Dok su libijski političari i spoljašnji posrednici pokušavali da zaustave rat i da započnu pregovore, narod je izašao na ulice. Demonstracije su počele u Tripoliju i gradovima koje kontroliše Vlada nacionalnog jedinstva, a kasnije su prešle na teritoriju Libijske nacionalne armije. Na zapadu su demonstranti tražiliostavku Saradža, a na istoku – Haftara.
„Narod traži ostavku režima!“, skandirali su demonstranti na zapadu Libije.
„Mi smo protiv toga da nam se usključuje struja, voda, protiv rasta cena, nezaposlenosti i nedostatka pomoći za obolele od virusa korona!“, odgovarali su im Libijci sa istoka zemlje.
U Tripoliju su antivladini mitinzi prerasli u sukobe sa policijom u kojima je bilo povređenih i poginulih. Ministar unutrašnjih poslova Vlade nacionalnog jedinstva Fahti Bašagu za podstrekivanje je optužio Libijsku nacionalnu armiju. Saradž je objasnio da je blokada izvoza nafte na moru pogoršala ionako tešku ekonomsku situaciju, što je i izazvalo nemire.
Situacija je dramatična i na istoku, jer hiljade demonstranata svakodnevno izlazi na ulice. Narod pali gume, uništava vladine zgrade. Čak su pokušali i da zauzmu sedište snaga bezbednosti u gradu El Mardža, gde se nalazi Haftarov štab. Vojnici su otvorili vatru. Nekoliko ljudi bilo je ranjeno, jedna osoba je poginula.
Privremena vlada Abdulaha el Tanija, koja je zasedala na istoku Libije, podnela je ostavku. Ali to nije pomoglo i mitinzi su se nastavili. Pod velikim pitanjem je realizacija jedva zacrtanog plana političkog poravnanja.
Scenario rat i mir
„Prihodi od nafte su se smanjili i nezadovoljstvo je raslo. To se najviše primetilo na istoku Libije gde nikada nisu verovali ni Haftaru, ni Taniju, ni Salehu, što je ujedno i odigralo ključnu ulogu u nezadovoljstvu naroda. Vojne avanture feldmaršala samo su pogoršale situaciju“, objašnjava rukovodilac Centra za istraživanje islama Instituta za inovativni razvoj Kiril Semjonov.
Saradž je spreman da dâ ostavku kako ne bi smetao formiranju novih organa vlasti. Prema mišljenju politikologa, Vlada nacionalnog jedinstva ozbiljno namerava da okonča sukob.
„Posle niza sastanaka koje je Amerika imala sa predstavnicima sukobljenih strana, istočna vlada takođe je pokazala želju da izađe u susret. Nije isključeno da je Amerika pronašla način kako da izvrši uticaj na Haftara“, smatra Semjonov.
„Trenutno se u državi kuju planovi o reformi predsedničkog saveta Libije. Ako se mirnim inicijativama okonča građanska konfrontacija, to će biti veliki korak“, istakao je on.
Libijski politički analitičar Mustafa Feturi se, naprotiv, boji da će mešanje Vašingtona podstaći narodni protest. Veći broj građana smatra da je upravo Amerika kriva za političku i ekonomsku krizu, koja se posle pada Gadafijevog režima dosta pogoršala.
„Amerika je dugo bila po strani. Ali im se, verovatno, nije dopalo što su Rusija i Turska pruzele ulogu glavnog posrednika u rešavanju problema. Amerikanci nisu želeli da lovorike prepuste drugima, žele da budu glavni. Sada je glavno pitanje kako da se ne naškodi. Dobro je ako Vašington to shvata“, smatra Feturi.
Analitičar se nada da će svi učesnici shvatiti da od rata niko nema koristi. Ako mirni procesi ne uspeju i započnu borbe za Sirt i El Džufru, onda u narednih desetak godina treba zaboraviti na Libiju kao jedinstvenu državu. Međutim, ekspert veruje da takav scenario može da se izbegne.
Pročitajte još:
