Trodecenijski lider Crne Gore, koji tobože mirno, moderno i demokratski priznaje izborni poraz, sa blagim tonom koza-nostra manira, saopštava da je spreman i da oružjem u šumi brani Crnu Goru od onih koji je napadaju — pre svega od velikosrpskih osvajača.
Teško se setiti u poslednjih stotinu godina, da ne idemo dalje u istoriju, koji je državnik, legalni predsednik republike, čak i pomislio u sopstvenom beznađu da se odmetne u šumu kako bi se borio protiv parlamenta i državne vlade.
Milo kao Če, Čiča ili Rambo...
Milo, Če Gevara 21. veka, sa pozicije šefa države, pred kamerama, javno, u naletu nekakve „artikulisane“ somnabulije, najavljuje mogućnost da u šumi brani Crnu Goru, a ne zna se ni od koga, ni ko to zemlju napada, ni sa kojim vojnim formacijama bi se ušančio, kao u bolivijskoj džungli, u rovove na Rumiji, Prokletijama, Durmitoru, Lovćenu…
Milo, poput prvog gerilca u Evropi prošlog veka, Dragoljuba Draže Mihailovića (ne poredimo Mila sa Čičom, reč je o stilskoj figuri), preti da će se iz predsedničkih odaja, sa puštenom bradom ili ne, presiliti na neku zaraslu crnogorsku „Ravnu goru“ i da će odatle delovati u ime odbrane svojih „svetih“ ciljeva.
Milo, kao Džon Rambo (First blood), poput vijetnamskog veterana kreće u obračun sa establišmentom, i usled nerazumevanja sredine, vođen svojim „pravednim“ i neralnim projekcijama beži u šumu i bori se sam protiv svih kao nekakav raščupani i nabildovani akcioni antiheroj.
Milo, kao neki vođa hajduka iz 17. veka, možda će sačekati Đurđevdanak — hajdučki sastanak, pa da na proleće iduće godine, očisti kuburu i da sa svojim saborcima krene u šumska skloništa u bitku protiv nevidljivih ratnika koji uzurpiraju njegovu Crnu Goru.
Ali, poreklom iz Katunske nahije, koja je bez šuma i sa niskim rastinjem, kud hode samo koze, teško da bi tu našao utočište, a na šumovitom Severu Crne Gore, bio bi u velikoj opasnosti čak i od prvog šumara na dužnosti...
Milo, poput Bećira Kuduza po čijem životu je Ademir Kenović snimio čuveni film, čvrsto verujuću da je on žrtva, da je on u pravu i da su za njegova „pravična“ zlodela i nepočinstva krivi isključivo drugi, spreman je da iz obilja, hedonizma i besprekorne udobnosti, legne na vlažnu mahovinu, u paprat i žuljavo šipražje i da nastavi svoju golemu životnu misiju…
I da više ne preterujemo
Realno, zaista zvuči strašno, paranoično, bezumno da 2020. godine neki političar najavljuje da će svoju borbu nastaviti iz šume.
A još sve poprima bizarniju dimenziju kad to čini čovek koji se poziva na moderne civilizacijske vrednosti, na visoke standarde budućeg nadolazećeg doba, na najdemokratskije tekovine i tendencije.
Valjda će neko zaustaviti — šumskog predsednika
Valjda će neko ubediti crnogorskog Čea, starog komunistu-revolucionara, da je u toj zemlji jednostavno došlo do promene vlasti, da ga narod više ne želi i da ne veruje u njegove projekcije izmišljenih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja otadžbine koju samo on brani, i da ne mora 2020. da ide u partizane.
Valjda će neko crnogorskom Čiči, smešnom antipodu ravnogorskog Đenerala, otvoriti oči da Crna Gora nije ni nastala, da neće ni nestati sa njegovom vladavinom i da se formira nova vlast koja menja politiku ali želi najbolje svim narodima u državi.
Valjda će neko zaustaviti Ramba pre nego što krene u osvetničku „šumsku kohabitaciju“ protiv crkve, naroda, nacionalnih zajednica, kako bi shvatio da sve te različitosti čine harmoničnu celinu buduće Crne Gore, iako su to „rušitelji“ poretka mržnje konstruisanog u njegovoj glavi.
Valjda će se javiti stručna lica, ozbiljni ljudi, lajf koučevi, personalni treneri, bivši i sadašnji savetnici, gurui, ili bar neki dobronamerni prijatelji, kumovi, rođaci da odvrate jednog višedecenijskog državnika da postane — šumski čovek.
Niko baš toliki pad nije zaslužio.
Valjda.
Pročitajte još:
- Dačić: Dosta sa zastrašivanjem lažima o Srbiji, zar je Crna Gora "prirodni deo albanskog sveta"?
- Milačić Đukanoviću: Svaki kamen koji ste bacili na Boga, pao je pravo na vas
- Kome smeta obnova Njegoševe kapele na Lovćenu koja miri, a ne dijeli Crnu Goru
