Navodi istoričari iz Prištine prave inscenaciju događaja koji se nikad nisu zbili, a cilj je da se zbune ljudi. Teorije poput one da su Nemanjići okupirali teritoriju Kosova i Metohije, a da su srpski manastiri na KiM ili preoteti od Albanaca, ili građeni na temeljima katoličkih hramova lansirao je još Ibrahim Rugova, objašnjava za Sputnjik istoričar Aleksandar Raković.
Pričali o „albanskim crkvama“ a spaljivali ih 2004.
On podseća da su takve teze kosovski Albanci iznosili i na međunarodnim forumima pa i kad su pokušavali da uđu u Unesko, ali su izgubili na glasanju i od zemalja koje su priznale Kosovo jer teško je prihvatiti da Albanci tvrde da je njihovo nešto što su spaljivali u vreme pogroma marta 2004.godine.
Raković, međutim, ukazuje na opasnu spregu navodnih prištinskih i nekih zapadnih istoričara poput Noela Malkolma, britanskog publiciste koji je dobio zadatak da, kako kaže naš sagovornik, napravi scenario istorije regiona adekvatan za imperijalnu politiku Amerike i NATO protiv Srbije, odnosno Jugoslavije.
„Poznata je fotografija američkog posrednika Ričarda Holbruka kako čita Malkolmovu knjigu na putu za Jugoslaviju“, podseća Raković.
Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju, objašnjava da je između albanskih kvazi istoričara i nekih zapadnih napravljen zatvoreni krug: ovi na lokalu citirali bi ta „velika imena“, kojima je opet materijal sa lokala služio kao potkrepa za njihove teze.
SPC kao svetionik
Na udaru je posebno SPC jer, kako kaže gost Sputnjika, bio građanin Srbije ili Srbin vernik ili ne, mora da oda priznanje instituciji koja je trajna i najviša vertikala koju imamo.
„Imali smo i nemali države, obnavljali smo države i gubili prostore i državu, ali ta vertikala je kao svetionik i nije slučajno što je uvek bila na udaru i konverzije, bilo one iz bratske crkve, bilo da se radi o islamu“, konstatuje istoričar.
Čak je, kako dodaje, i bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri u svojim memoarima otkrio da je oko 200 ljudi koji su u vreme jugoslovenske krize radili za Stejt dipartment analize o ovom prostoru „omanulo u tome koliki značaj je Kosova za srpski etos i srpski identitet“.
„Omanuli su i sad je američka politika ili da preispita i da izgubi kredibilitet ili da gura po starom. Kada sam svojevremeno pitao Martina Slezingera iz vašingtonskog centra „Vudro Vilson“ da li postoji šansa da se ta politika preispita, razmislio je malo i rekao: da, ali ne odmah“, priseća se Bjelajac.
Odgovor srpskih istoričara
Koreni istorijskih zloupotreba vezanih za prostor Kosmeta, upozorava Bjelajac, sežu još iz vremena socijalističke Jugoslavije, navodeći kao primer pokojnog kosovskog akademika Alija Hadrija, kao rodonačelnika tog trenda priče da su Albanci sa Kosmeta oduvek bili potlačena većina.
Međutim, ne samo da tada nije bilo reakcije na ove revizionističke pravce u istoriografiji, nego se, ističe Bjelajac, radilo filigranski tako što se uništavala dokumentacija u arhivama koja se nije uklapala u njihove teorije.
Ipak, kako ističu sagovornici Sputnjika, ni naša istoriografija nije sedela skrštenih ruku, objavljujući odgovore na neistinite navode raznih istoričara koji su se pojavljivali na Zapadu, od pokušaja da se falsifikuje prošlost naroda bivše Jugoslavije do novijih da se Prvom svetskom ratu da potpuno drukčiji karakter.
„Ti odgovori su bili manje-više uspešni, što ne znači da ne treba biti budan i držati oči otvorene. Potrebna je snaga i sinergija između naših državnih organa i nas kao struke koji se bavimo tim pitanjima jer je vrlo važno da i naše vlasti na osnovu činjenica donose prave odluke“, kaže Raković.
Jedan od uspešnih odgovora je i knjiga „Srpska kulturna i verska baština na Kosovu“ koja je izazvala burne reakcije u Prištini kad se pojavila na stolu komesara za proširenje Olivera Varheljija kao poklon predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
„To je vrlo važna knjiga koja je izašla i na srpskom, i na engleskom jeziku i data svim delegacijama pri Unesku. Pa nek neko demantuje neku činjenicu koja je u njoj navedena“, poručuje Raković.
On takođe ističe da je, recimo, zahvaljujući unutrašnjem dijalogu o KiM država čula, a zatim i poslušala mnoge savete struke.
„Čak su se neke teme iz srpskog viđenja rešavanja kosmetskog pitanja vratile na glavni tok, a Srbija više nije država kojoj se samo ispostavljaju neki nalozi i ucene, već ima prostora da igra partiju, makar i na stolu za mini fudbal“, veruje Raković.
