Države koje eksploatišu energetske resurse su se ujedinile kako bi se suprotstavile velikim energetskim kompanijama i stekle pravo da samostalno raspolažu svojim resursima.
OPEK ima udeo od oko 40 odsto svetske proizvodnje ugljovodonika. Tokom godina, alijansa je postala jedan od glavnih faktora u formiranju cena nafte na tržištu.
Na konferenciji u Bagdadu od 10. do 14. septembra 1960. godine, predstavnici Irana, Iraka, Kuvajta, Saudijske Arabije i Venecuele dogovorili su se da se udruže radi dalje koordinacije akcija u planiranju obima prodaje i određivanju cena za energetske sirovine.
„Zemlje bogate naftom je trebalo da udruže snage i kolektivno se suprotstave kompanijama koje prodaju sirovine. Pokušaji da se problem reši jedan za drugim bili su osuđeni na propast, jer su međunarodne korporacije jednostavno mogle da kazne pojedine zemlje, uvodeći sankcije protiv njih. Pokazalo se da su države OPEK-a dovoljno jake da odmere snage sa naftnim kompanijama“, rekao je za RT profesor Ruske ekonomske škole Gerhard Tevs.
OPEK je 1962. godine registrovan u sekretarijatu UN kao punopravna međuvladina organizacija, a 1968. godine učesnici organizacije su usvojili deklaraciju „O naftnoj politici zemalja članica OPEK-a“. Time je svaka država stekla pravo da vrši kontrolu nacionalnih prirodnih resursa.
Jedinstvena celina
„Da bi takav oblik saradnje, kao što je OPEK, bio uspešan i donosio prihod zemljama, učesnici organizacije moraju da imaju poverenja jedni u druge. To znači da će se, ako se sve države članice usaglase da ograniče isporuku sirovina na tržište, svaka država ponaosob ispuniti svoje obećanje“, objašnjava profesor Tevs.
Tako su 1973. godine zemlje članice organizacije u potpunosti obustavile isporuke nafte u SAD i države Evrope, koje su podržale Izrael u ratu sa Sirijom i Egiptom (takozvani rat Sudnjeg dana). Kao rezultat zajedničkih akcija OPEK-a, svetske cene nafte su za godinu dana porasle za više od 300 odsto: sa dva na 13 dolara po barelu. O tome svedoče podaci Svetske banke.
Uspon i pad
U drugoj polovini sedamdesetih godina u svetu je još uvek postojala velika potražnja za naftom, što je rezultiralo time da se srednja vrednost energetskog resursa u svetu približila cifri od 40 dolara po barelu. Povećani višak prihoda od prodaje ugljovodonika doveo je do značajnog ekonomskog skoka u zemljama OPEK. Generalno, od 1970. do 1980. godine, ukupan BDP zemalja-članica se povećao gotovo deset puta.
Međutim, stručnjaci ističu da je do sredine osamdesetih globalna potražnja za ovim energetskim resursom postepeno počela da slabi, dok se ponuda ugljovodonika u svetu naglo povećavala. Ovakvo stanje izazvalo je snažan kolaps cena nafte 1986. godine — na ispod 15 dolara po barelu.
Prema rečima direktora Centra za ekonomsku ekspertizu u Višoj školi ekonomije Marselja Salihova, razlog za pad cena su bili postupci Saudijske Arabije. Nekoliko godina kraljevstvo je pokušavalo da održi cene smanjivanjem eksploatacije u zemlji. Istovremeno, proizvodnja sirovina u drugim zemljama OPEK-a je ostala na visokom nivou. Kao rezultat povećanih finansijskih gubitaka, Rijad je odlučio da ponovo značajno poveća eksploataciju nafte.
Do stotinu i nazad
Nastali višak sirovina na globalnom tržištu zadržao se skoro deset godina. Kao rezultat toga, za vreme devedesetih cene nafte su pokazale relativno stabilnu dinamiku i kretale su se uglavnom u dijapazonu od 13 do 20 dolara po barelu.
U međuvremenu, od početka dvehiljaditih godina potražnja za ugljovodonicima u svetu je opet počela brzo da raste, što je dovelo do naglog poskupljenja nafte. Tako je 2008. godine srednja vrednost nafte dostigla maksimalni nivo i bila veća od 130 dolara po barelu.
„Visoke stope rasta svetske ekonomije, kao i strukturna transformacija ekonomije Kine su postali glavni razlog za porast cena nafte. Uz to, do 2008. godine OPEK nije preduzimao nikakve mere povodom ograničavanja eksploatacije među svojim članicama. Naprotiv, sve zemlje koje su imale takvu priliku pokušale su da iskoriste povoljne tržišne uslove i povećavale su eksploataciju“, istakao je Salihov.
Nakon globalne finansijske krize, 2009. godine cena nafte je opala do dijapazona od 40 do 70 dolara po barelu, mada je već 2011. godine opet premašila cifru od 100 dolara. Međutim, istovremeno je eksploatacija nafte iz škriljaca aktivno počela da raste u SAD. Kao rezultat toga, do 2014. godine na globalnom tržištu je opet bilo previše nafte, zbog čega je cena opala do 30 dolara za barel do 2016. godine.
Grupa podrške
Zemlje OPEK su se 2016. godine dogovorile da udruže snage sa 11 država van kartela, uključujući Rusiju, i da započnu sa sinhronizovanim ograničenjima na eksploataciju nafte. Ovaj format je dobio naziv OPEK+. Ispunjavanjem uslova ugovora trebalo je da se uspostavi ravnoteža ponude i potražnje, kako se cena nafte zaštitila od značajnih oscilacija.
Ugovorne strane su više puta produžavale rok dogovora i pojačavale smanjenje eksploatacije. Svaka od država je bila dužna da smanji eksploataciju u okviru unapred određene kvote. Istovremeno, najznačajniji obim smanjenja bio je u Rusiji i Saudijskoj Arabiji.
Pored toga, iz određeni ekonomskih ili političkih razloga nisu sve zemlje članice mogle na vreme i u određenoj količini da smanje eksploataciju. Kao rezultat toga, glavni igrači alijanse su morali da preduzmu obaveze i dodatno smanje eksploataciju, da bi u potpunosti ispunili uslove sporazuma OPEK+. Ovakvo stanje često je dovodilo do nesuglasica unutar organizacije, ali do 2020. godine strane su uvek uspevale da postignu kompromis.
Tržište u šoku
Prema podacima Svetske banke, kao rezultat uspešnog ispunjavanja uslova sporazuma OPEK+, od 2016. do 2019. godine srednja vrednost nafte u svetu je porasla gotovo jedan i po put, sa 45 do 63 dolara za barel. Međutim, od početka 2020. godine potrošnja energetskih resursa u svetu je naglo počela da opada zbog širenja virusa korona, masovnog zatvaranja granica i uvođenja karantinskih ograničenja.
U tom kontekstu, cene nafte su počele brzo da opadaju. Očekivalo se da članice OPEK+ dodatno smanje eksploataciju i time stabilizuju situaciju na tržištu. Ipak, 6. marta, nakon zasedanja strane nisu postigle konsenzus i odlučile su da u potpunosti odbace sve ranije preuzete obaveze.
„Ruska strana je predložila da se sporazum produži pod trenutnim uslovima najmanje do kraja drugog kvartala, kako bi se bolje razumela situacija sa uticajem virusa korona na svetsku ekonomiju i potražnja za naftom. Uprkos tome, partneri OPEK su doneli odluku da pojačaju eksploataciju nafte i bore se za udeo na tržištu“, navedeno je u izveštaju Vlade Rusije, objavljenom 9. marta.
Situacija je dovela do toga da je sredinom proleća cena nafte marke Brent pala do minimuma za 21 godinu i padala je ispod 16 dolara za barel. Sa druge strane, cena nafte američke klase WTI prvi put tokom čitavog perioda trgovine opala je do negativnih vrednosti. Dakle, 20. aprila ugovor o isporuci ove marke nafte je pojeftinio za 300 odsto: sa 18 do minus 37,6 dolara za barel.
Posle oluje
Neviđeni kolaps naftnog tržišta je primorao izvoznike sirovina da se ponovo okupe i već od 1. maja članice sporazuma OPEK+ su obnovile saradnju. Države su ponovo počele da smanjuju eksploataciju nafte, a svetska potražnja za ugljovodonicima je postepeno počela da se oporavlja, pošto su u velikom broju zemalja ukinuta ograničenja karantina. Kao rezultat toga, do kraja avgusta srednja vrednosti nafte u svetu je premašivala 43 dolara za barel.
U međuvremenu, prema rečima Marsela Salikova, glavni izazov za OPEK+ i organizaciju OPEK i dalje je razlika u interesima. Ekspert je pojasnio da se zemlje međusobno znatno razlikuju u pogledu ekonomskog razvoja, baze resursa i ciljeva u naftnoj industriji.
U tom kontekstu, sve članice alijanse često dolaze u iskušenje da prekrše sporazum, smatra Gerhard Tevs. Zato, ističe on, budućnost saveza OPEK i OPEK+ zavisi samo od spremnosti svake od članica da zajedničke interese stavi iznad pojedinačnih.
