Između nostalgije prema prošlosti i neizvesnosti budućnosti krećemo se dok šetamo zdanjima arhitekture brutalizma. Kao dominantan stil arhitekture i građevinarstva u Jugoslaviji, brutalizam je svoj vrhunac doživeo u novobeogradskim blokovima. Ovim građevinama dominira beton kao osnovni materijal iza kojeg se krije ideja funkcionalnosti – dihotomija koja je zanimala Nebojšu Jamasaki-Vukelića, umetnika koji je svoju prošlost pokušao da pretvori u budućnost.
„Na pitanje kako zamišljamo budućnost, danas prvo pomislimo na apokalipsu, distopiju, svet bez ljudi. Sa druge strane, baš zbog takve situacije težimo nostalgiji – vremenima u kojima su ljudi mogli da zamisle svetlu budućnost. Inspirisani novobeogradskim blokovima, ovi crteži nastajali su sa idejom da istovremeno deluju i kao slike prošlosti i slike budućnosti, kao slike utopije i kao slike distopije“ kaže za Sputnjik slikar i autor izložbe Nebojša Jamasaki-Vukelić.
Gde stanuje budućnost?
Pitanje kako je stanovati u ideji iz prošlosti, za umetnika ima dvostruko značenje. To je kraj iz njegovog detinjstva, dok sa druge strane Novi Beograd predstavlja društveni projekat koji je iz tačke današnjice potpuno nezamisliv. Imajući u vidu kontekst prostora i vremena u kojem su nastali i ideje koja stoji iza njihove realizacije, stambeni blokovi na Novom Beogradu postaju muzej prošlosti koji nas podseća da biti isti može imati pozitan ishod.
„Kad sam bio mali, blokovi su za mene i za većinu ljudi verovatno važili za sivilo, za identičnost, posmatrani su kao spavaonice za radnike, bili su dehumanizovani. Sada kada bi neko rekao da će graditi blokove i dat ljudima stanove na korišćenje – svi bismo se kolektivno onesvestili“, smatra autor izložbe i dodaje: „Danas svako ima jednako pravo da kupi stan, a ne može da kupi stan. Iza tog arhitektonskog projekta stoji ideja da društvo treba da se pobrine da svako dobije krov nad glavom.“
Prošlost kao inspiracija
Pitanje koje se nameće jeste kako je nešto što je tvrdo, monumetalno i teško postalo organsko, meko i nežno. Iza praznih građevina i predmeta, umetnik je prikazao život, nedeljne ručkove, novu muziku, beogradska leta zaštićena blokovima armiranog betona.
„Osim zgrada, mnogi radovi predstavljaju predmete iz mog detinjstva, kao što su sintisajzer, kavez za hrčkove, roleri, predmeti iz domaćinstva koji su predimenzionirani. Na taj način želeo sam da uputim na unutrašnjost i toplinu zgrada. Na radovima nema ljudi, ali oni postoje upravo kroz ove simbole“, objašnjava umetnik.
Scenografija ideologije
Dihotomiju teškog materijala i unutrašnjeg života zgrada, Jamasaki-Vukelić dodatno je naglasio izborom akvarela kao slikarske tehnike.
„Tehnika akvarela ne privlači pažnju na sebe kao materijal – to su ravne površine, deluje kao nešto što bi moglo da se ištampa. Kombinovao sam sa preciznim crtežom – koristio sam lenjire, trouglove, patentaru. U tom smisli težio sam da dobijem likovno pročišćene elemente koji bi činili celu stvar dosta konceptualnom. To nisu pravi prikazi izmišljenih svetova, nego je to ideja zgrade, ideja blendera, ideja stanovanja“, iznosi on.
Nekada scenografija doktrine, novobeograski blokovi sada predstavljaju fenomen na koji gledamo u kontekstu društveno-političke situacije u kojoj živimo.
„Atmosfera koju blokovi emituju menja se – oni su nekada bili utopijski projekat koji je dobio veo distopijskog, nehumanog. Međutim, sada kada razmišljam o blokovima na čisto estetskom nivou – meni oni izgledaju fantastično. To su uzbudljive forme, odlična rešenja“, smatra umetnik.
Izložbu Nebojše Jamasaki-Vukelića možete posetiti do 18. septembra i zapitati se – u kakvom svetu danas živimo kada nam koračanje Novim Beogradom budi osećanja nežnosti i zaštićenosti?
Pročitajte još:
