Ruta preko Srbije je jedna od najatraktivnijih i najkorišćenijih u migracijama. Samo za vreme migrantske krize 2015. i 2016. godine kroz našu zemlju je prošlo oko 700 hiljada izbeglica, pretežno sa Bliskog istoka. Srbija je i dalje tranzitna zemlja, što će najverovatnije ostati i narednih godina.
Srbija — dom ili tranzit za migrante
Profesor Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost doc. dr Slobodan Anđelković ne isključuje mogućnost da se na duže staze ta politika promeni, ali smatra da bi Srbija trebalo da zadrži dosadašnju migracionu politiku, jer nije trpela mnogo ni sa bezbednosnog, ni sa ekonomskog, kao ni sa političkog aspekta, dok su migranti imali dostojanstven tretman.
„Ne želim da zvučim maliciozno, ali oni predstavljaju određeni bezbednosni rizik. Ljudi koji dolaze s toliko drugačijeg područja, nose sa sobom drugačije kulturološke navike. To je ono što rađa bezbednosne rizike i pretnje, ta kulturološka različitost i njihova borba i protivljenje da prihvate kulturološke norme društva u koje se naseljavaju“, predočava on i dodaje da je Srbija znatno manje ugrožena od Austrije, Nemačke i skandinavskih zemalja.
On ipak napominje da Srbija ima obavezu da se prema migrantima, pogotovo onima iz zaraćenih područja, postavi humano, jer je naša zemlja takođe bila pogođena ratovima i imala veliki broj izbeglica.
S druge strane, Vladimir Petronijević, izvršni direktor Grupe 484, NVO koja pomaže migrantima, smatra da zemlje Zapadnog Balkana, pa i čitave Evrope, moraju da prihvate da će se društva na koja su navikli i način na koji ih percipiraju menjati i da u skladu s tim treba da postupaju.
„Menjaće se u kontekstima upravo ovakvih migracijskih kretanja. Moramo da budemo spremni da živimo sa drugačijima od nas i istovremeno tražimo najbolji način da pozitivne aspekte migracija iskoristimo u budućnosti“, ističe Petronijević i dodaje da se Srbija od početka migrantske krize prema izbeglicama postavila bolje u odnosu na okruženje.
Dvostruka odgovornost za asimilaciju
On naglašava da je odgovornost u migracijama podeljena. S jedne strane država treba da razvije mehanizme za prihvatanje, odbijanje ili tranziciju izbeglica, a s druge, oni koji dolaze, moraju da se prilagode novim uslovima i prihvate kulturu i običaje zemlje koju naseljavaju.
Prema njegovom mišljenju, najveći problem je što se u Evropi nije dogodila interkulturalna razmena, što je stvorilo podele u društvu. Rešenje je, kako kaže, stvaranje inkluzivnog društva.
„Srbija u ovom trenutku treba da pokrene razgovor u društvu — šta mi u stvari želimo od migracijske politike u 21. veku? Nalazimo se na udaru različitih migracijskih kretanja koja vode ka drugim delovima Evrope, ali smo istovremeno zemlja koja je jako pogođena odlascima naših državljana. Mi u ovom trenutku nemamo sveobuhvatan politički odgovor na taj problem. To je za Srbiju i ovo društvo izazov u vremenu koje je pred nama“, predočava Petronijević.
Prema podacima kojima raspolaže Petronijević, procenat krivičnih dela koja migranti čine je minimalan, što potkrepljuje tvrdnjom da je tokom 2018. iznosio manje od 0.5 odsto. Anđelković potvrđuje da izbeglice nisu izazivale mnogo incidenata, napominjući da su najčešći bili oni između njih samih.