Dogovor o ekonomskoj normalizaciji između Beograda i Prištine, postignut u Vašingtonu, predviđa, između ostalog, dolazak DFC-a u Srbiju, s ciljem da finansira pre svega infrastrukturne projekte.
Dr Ivan Nikolić iz Ekonomskog instituta u Beogradu podseća da je taj fond nedavno formiran, te da je operativno počeo da radi 2. januara ove godine, s ambicijom da se nosi sa mnogo masivnijom polugom moći kakva stiže od Kineske razvojne banke, koja je mnogo finansijski spremnija.
„Ova agencija je dobila ovlašćenje i da pozajmljuje novac, bilo privatnim kompanijama, bilo vladama, i da investira kapital. Preuzeli su čak neke funkcije USAID-a, što govori o želji da na neki način pariraju kineskom novcu. U kojoj meri će Amerika u tome uspeti, videćemo“, objašnjava ekonomista.
DFC bi da parira Kinezima sa 60 milijardi dolara
Savetnik za razvoj i investicije Mahmut Bušatlija primećuje da je DFC politizovana institucija vezana za Trampa i njegovu administraciju.
„Koliko će to trajati, veliko je pitanje i to se vidi po kapitalu. Vi se ne možete sa 60 milijardi, što je fond s kojim DFC raspolaže, odupreti Kini koja barata hiljadama milijardi“, upozorava ekonomista.
On dodaje da, iako se neki žale kako s Kinezima pravimo loše aranžmane oko auto-puteva, njihova cena građevinskih radova je daleko najbolja u Evropi, rade brzo i kvalitet im je neupitan, a korupcija isključena, jer za to leti glava. Pritom, uslovi kreditiranja koje nude su daleko bolji, nabraja Bušatlija.
Srbija poligon za ekonomsko nadmetanje
Sagovornici Sputnjika smatraju da novim dogovorom postignutim u Vašingtonu Srbija postaje poprište ne samo političkog, već i ekonomskog okršaja velikih sila, posebno SAD i Kine.
U Srbiji se, naime, već realizuju projekti u okviru kineskog projekta „Pojas i put“, a sada stižu i projekti izgradnje puteva i železnica u okviru dogovora Beograda i Prištine. Ekonomsko prisustvo više velikih sila može imati i svojih prednosti, ocenjuje Nikolić.
„Postaćemo poligon i za ekonomsko nadmetanje najvećih, ne više samo vojno, diplomatsko i političko. To je situacija koju smo priželjkivali i koja nam ide u prilog. Imamo potencijal da iz toga izvučemo korist, ali hoćemo li to i učiniti — videćemo“, ističe Nikolić.
Porast ekonomske aktivnosti neminovni je preduslov i za političko otopljavanje odnosa i to je dobro, ali, napominje ekonomista, do konačne realizacije je puno izazova i to neće ići glatko.
„Neminovno će biti ogromnih izazova. Previše je igrača, a mi smo mali, ali u spremnosti da se radi ne vidim problem. Veći je problem ako bi region Balkana bio zaboravljen od svih i bio rupa u koju niko ne želi da ulaže. Sada već imamo priče o brojnim projektima i to je važan preokret“, veruje naš sagovornik.
Bušatlija ocenjuje da postoje dva pogleda na situaciju nastalu nakon postignutih dogovora o ekonomskoj normalizaciji sa Prištinom i o najavljenim projektima.
„Ukoliko budemo pratili naš interes, moramo da osposobimo našu državu da planira na dugi rok, recimo na tridesetak godina, a da mi uspostavimo projekte koje mi hoćemo, a ne koje će drugi finansirati. Onda možemo očekivati i zdravu konkurenciju, da kažemo — ovo hoćemo, pa da vidimo ko je najbolji“, upozorava Bušatlija.
Ukoliko se tako budemo ponašali, u Srbiji će moći nesmetano da rade i Kinezi realizujući „Pojas i put“, i američke kompanije. Može i ovde da se ukrsti nekoliko puteva, samo neko da bude dovoljno fleksibilan, ističe ovaj ekspert.
Hoće li na tender moći da se javi i kineska firma
Na pitanje može li se zamisliti da bude raspisan tender za projekat koji će finansirati Amerikanci, a da se na njega s boljom ponudom javi neka kineska firma i dobije ga, Nikolić uzvraća kontrapitanjem da li Srbiji odgovara zainteresovanost više velikih ekonomija za nju i odmah daje odgovor: „Da, da i da, jer kad nemate nikakvu aktivnost, to je najgora opcija. Drugi najgori ishod je kad imate jednog ponuđača, ma ko to bio.“
Tačno je, kaže naš sagovornik, da svaka od velikih ekonomija ima pre svega na umu svoje interese i povećanje svog BDP-a i tu nema nikakve dobrote i blagonaklonosti, ali maloj zemlji ide u prilog, posebno uz veštinu pregovaranja i jake institucije, da izbori najbolje rešenje kad ima konkurencije među onima koji su voljni da se angažuju.
„Mi smo dovoljno nerazvijeni i mali da ovde ima mesta za sve u smislu projekata“, konstatuje Nikolić.
Bušatlija ima nešto oprezniji stav, a tome u prilog navodi primer radova na Koridoru 10, gde je jednu deonicu finansirala Svetska banka, ali na sledeći način: daju nam svoje norme kako ćemo raspisati tender i tim normama onemoguće sve naše firme da mogu da budu bilo šta u tome — na kraju nam dozvole da budemo „podizvođači podizvođača“, ali da ne možemo to da koristimo kao referencu.
„Ne možemo trčati pred rudu i prvo treba da se osposobimo za takvu vrstu poslova“, savetuje Bušatlija.
„Mini šengen“ prednost za Srbiju
Nikolić i Bušatlija iz dogovora o ekonomskoj normalizaciji s Prištinom posebno izdvajaju tačku koja se tiče „mini Šengena“.
„Za Srbiju je to dobro u svakom smislu, jer smo najveća ekonomija i imamo komparativnu prednost u regionu, pogotovu sa zemljama južnije od nas. Takođe, osim što imamo suficit u trgovini s regionom, mi smo i tradicionalno vezani i imamo značajan izvoz ka zemljama okruženja, gde je naša roba prepoznatljiva“, objašnjava Nikolić.
Bušatlija smatra da je „mini Šengen“ važan i zbog toga što predviđa slobodan protok ljudi, robe i kapitala, a to znači da se može pretendovati na određenu količinu radnika koji bi došli u Srbiju da rade.
„Na taj način pružamo šansu i okolini. Nećemo majorizovati i ostale, ali ako otvorimo mogućnost da oni rade, mnogi sa Kosova i Albanije neće biti protiv Srbije ako mogu ovde da dođu da rade i više zarade“, pretpostavlja Bušatlija, uz zaključak da bi „mini Šengenom“ svi mogli da budu zadovoljni ukoliko ponudimo „zdrave projekte“.
