Jirži Mencl je pripadao prvoj postavi češkog novog talasa, generacije šezdesetih koja je iznedrila veličine kakve su Miloš Forman i Jan Kadar. Slavu je stekao sa filmom „Strogo kontrolisani vozovi“, koji je 1968. godine osvojio Oskara, a duboko poštovanje sa ostvarenjem „Ševe na žici“, zabranjenim filmom iz 1969. koji je publici postao dostupan tek posle pada Berlinskog zida.
O Menclu i njegovim filmovima mnogo se pisalo, a našoj javnosti poznatiji je kao osoben filmski reditelj sa svetskom reputacijom. Manje nam je pak poznato da je Menclova posebna ljubav bilo pozorište. Domaća publika mogla je da se upozna s njegovim radom u Narodnom pozorištu, u kojem je 2007. godine postavio Šekspirovu komediju „Vesele žene vindzorske“, a 2011. i operu Sergeja Prokofjeva „Zaljubljen u tri narandže“ u korežiji sa Božidarom Đurovićem.
„Režirao je u gotovo svim značajnim evropskim teatrima. Bio je i vrhunski scenarista, a i sjajan glumac koji se ostvario u 80 filmova. Gledao sam ga u predstavi Šona O‘Kejsija, ’Penzion za slobodnu gospodu‘ i taj snimak neponovljivog komičara pokazivao sam kolegama u Narodnom pozorištu i studentima na Akademiji. Bio je veliki glumac, reditelj, a nadasve jedan od humanijih i čestitijih ljudi koje sam imao sreću da upoznam u životu.“
Ovako se svog kolege i prijatelja seća Božidar Đurović, pozorišni reditelj koji je imao priliku da Mencla sretne još u studentskim danima u Pragu.
„Za vreme studiranja u Češkoj, Jirka mi je omogućio da u svojstvu asistenta prisustvujem njegovim probama u dramskom klubu u Pragu. Bilo je to za mene ogromno pozorišno iskustvo i vrsta paralelnog školovanja. Kada sam napustio Prag, zadržali smo kontakt i to druženje vremenom je preraslo u divno prijateljstvo“, govori za Sputnjik Đurović.
Humor koji dolazi iz mraka
Bilo da je reč o filmu ili o pozorištu, poznato je da je Mencl gotovo uvek režirao komediju. „Strogo kontrolisani vozovi“ prati priču o sazrevanju mladog otpravnika vozova za Nemačku u okupiranoj Čehoslovačkoj tokom Drugog svetskog rata. Tih, šarmantan, ljudski film s brilijantom dozom apsurda i komike, rađen je po romanu Bohumila Hrabala, pisca s kojim je Mencl delio posebnu vrstu humora.
„Mencl nije voleo da radi komad koji nije bio duhovit, jer je smatrao da se kroz duhovitost govore najveće istine. Setimo se filma ’Selo moje malo‘, kada mađarski glumac Janoš Ban igra pomoćnika vozača koji samo trči i jede jednu kiflu, bez ijedne replike. Kada mu konačno daju reč i u komitetu partije pitaju da li hoće viski, sve što on kaže jeste da želi kiflu. To samo svedoči o tome kako se Mencl na neobično duhovit način poigravao s društvenim sistemom, sa Češkom koja je tada bila pod strogim sovjetskim nadzorom i to radi gradeći priču oko običnog čoveka, koji ga je i zanimao kao umetnika“, objašnjava Đurović.
Lirska burleska
Dela Bohumila Hrabala bila su izvor i drugih Menclovih ostvarenja, uključujući filmove „Ševe na žici“ i „Služio sam engleskog kralja“. Snimljen 1969. godine tokom Praškog proleća, film „Ševe na žici“ obračunava se s komunističkim režimom i predstavlja orvelovsku burlesku zbog koje će biti zabranjen do 1990. godine. Iste godine, ovaj film doneće mu Zlatnog medveda na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu. Kao i drugi reditelji njegove generacije, Mencl se u ranijem stvaralaštvu suočavao s problemima komunističke vladavine, ali na jedan izvrnut način. U filmu „Selo moje malo“ iz 1985. godine, Mencl otkriva nežni, ironičan humor kakav je patentirao i Forman u češkoj fazi i koristi svakodnevni život kao instrument za napad na birokratski režim.
„Opšte je poznato da u srećnim vremenima cveta tragedija, a u mračnim komedija. Živimo u vremenima gde je humor jedini lek“, smatra Đurović. „Mencl je otuda bio neobično samoironičan i sve je gledao iz ugla humora. Taj humor je bio zdrav, iako je u filmovima često bio i sarkastičan.“
Humor kao put do istine
Na poziv prijatelja Božidara Đurovića, Jirži Mencl režirao je dve predstave u Narodnom pozorištu. Godine 2007. na velikoj sceni našeg nacionalnog teatra postavio je Šekspirov komad „Vesele žene vindzorske“.
„Bio je to zanimljiv, drugačiji proces rada nego što je naš dramski ansambl navikao da radi. Jirka me je zamolio da operu radimo zajedno i meni je to bio veliki izazov i prvi korediteljski postupak. Tako je nastala opera ’Zaljubljen u tri narandže‘. S obzirom na to da sam tada bio upravnik, moja aktivnost na korežiji bila je značajnija u pripremnom periodu nego tokom rada na sceni i želeo sam da sa njim što više budu u kontaktu naši pevači. Uradio je brilijantnu predstavu i svi smo u njoj uživali“, seća se koautor opere.
Tokom rada sa srpskim umetnicima, Mencl je bio izuzetno zadovoljan saradnjom sa Geroslavom Zarićem, našim istaknutim scenografom, koga je pozvao da radi i predstavu u Budimpešti. O njegovom gostovanju i radu u Beogradu Puriša Đorđević je snimio i dokumentarni film.
Fusnota za kraj
Božidar Đurović seća se sjajne anegdote koju mu je Mencl tokom druženja ispričao. U nominaciji za Oskara 1968. godine bio je i film Saše Petrovića, „Skupljači perja“. Na samoj ceremoniji proglašenja pobednika, glas koji govori u pozadini, izgovorio je da je ovogodišnjeg Oskara dobio Jugoslovenski film, na šta je Saša Petrović je ustao, raširio ruke, a glumac koji je vodio program, pročitao je „Strogo kontrolisani vozovi“ i Jirži Mencl je primio nagradu.
Pročitajte još:
Alan Parker, reditelj koji je slikama turskih tamnica opomenuo svet da je pakao – na zemlji
