„U ove sate koalicione snage počinju vojnu operaciju za razoružanje Iraka, oslobađanje njegovog naroda i zaštitu sveta od smrtne opasnosti“, ovim rečima predsednika Džordža Buša mlađeg 19. marta 2003. godine, Sjedinjene Države su napale Irak.
Sat i po kasnije rakete „Tomahavk“ pomorskog baziranja su iz Persijskog zaliva pogodile prve ciljeve, a koalicija je krenula u ofanzivu na granici sa Kuvajtom.
Početak iračke kampanje
Za Sjedinjene Države ovo je bio još jedan korak u ratu objavljenom međunarodnom terorizmu nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine. Džordž Buš je obećao svom narodu da će krivci biti kažnjeni. Rat u Avganistanu nije doveo do hvatanja „terorista broj jedan“ Osame bin Ladena. Ali Amerikanci su prešli na drugog lidera — Sadama Huseina. Tvrdili su da gleda kroz prste teroristima.
Američka javnost je bila unapred pripremljena za novu iračku kampanju. Džordž Buš je prvi put u januaru 2002. godine progovorio o dodavanju još jedne karike „osovini zla“. U septembru je sa govornice Generalne skupštine UN zapretio da će rat postati neizbežan ako se Husein ne razoruža.
Kongres je ubrzo predao rezoluciju na potpis predsedniku, kojom se odobrava upotreba sile protiv Iraka, a Senat odobrio povećanje vojnih troškova za rekordnih 37,5 milijardi dolara u deceniji — na 355,1 milijardi.
U januaru 2003. godine Buš je saopštio da američke obaveštajne službe imaju dokaze da Sadam Husein krije oružje za masovno uništenje, konkretno spore antraksa. I mada je na kraju u Iraku pronađeno samo hemijsko oružje koje je ostalo od 1980-ih godina, ovo je postalo zvanični povod za operaciju „Iračka sloboda“.
Invazija na brzinu
Trupe SAD i Britanije su bile mnogo moćnije od iračkih. Aktivna faza operacije je trajala 26 dana i već 1. maja 2003. godine je sve bilo završeno. Počela je duga okupacija i lov na Sadama Huseina.
Uhvaćen je devet meseci kasnije tokom misije „Crvena zora“. Snimci na kojima raščupanog Huseina izvlače iz skrovišta u blizini rodnog Tikrita su obišli čitav svet. Husein je imao ispražnjeni pištolj, koji je Džordž Buš kasnije čuvao kao trofej, i kofer sa 750 hiljada dolara.
Dve godine kasnije, bivši predsednik je osuđen na smrt vešanjem. Međutim, rat nije bio završen. Talas međureligijskog nasilja je zapljusnuo Irak.
Nefunkcionalna država
„Amerikanci su u Iraku naišli na mnoge probleme ne samo međuverske prirode“, ističe Ruslan Mamedov, koordinator za bliskoistočne programe Ruskog saveta za međunarodne poslove. „Gomilao se jedan sloj za drugim i dobili smo nefunkcionalnu državnu formaciju, koja se nakon američke invazije suočila sa ogromnim brojem poteškoća.“
Posle zatišja 2004. godine, zaoštrila se konfrontacija sunitske manjine, koja ja bila na vlasti pod Sadamom Huseinom, sa šiitskom i kurdskom većinom.
Godinu dana kasnije, prvi put za 50 godina, u zemlji su održani višestranački parlamentarni izbori, mada uz pretnje militanata. Iako su suniti izbore praktično bojkotovali, formirana je prelazna vlada koja je trebalo da predstavi novi ustav.
Proces je usporen zbog kontradikcija između šiita, Kurda i sunita. Poslednji nisu bili zadovoljni perspektivom za saveznu strukturu zemlje, ukidanjem partije Baas i drugim odredbama koje su više bile u interesu šiita i Kurda. Ali ustav je ipak usvojen i formiran je novi parlament. Međutim, ovo nije spasilo zemlju od nasilja.
Suniti, koji su tradicionalno bili deo glavne političke elite u zemlji, uključujući Sadama Huseina, nisu želeli da se odreknu vlasti.
Krvoproliće se nastavilo, civili su umirali i bežali iz zemlje. Buš je 2007. godine poslao još 21500 vojnika u Irak i doneo strategiju „Veliki talas“. Verovalo se da će ona zaustaviti međuverski sukob, ali to se nije desilo. Na kraju čak i najzaštićenije područje Bagdada, „zelena zona“, nije više bilo bezbedno.
Dolaskom Baraka Obame u Belu kuću odlučeno je da se američke trupe povuku iz Iraka. Do leta 2010. godine, 90 hiljada vojnika je vraćeno u domovinu. U zemlji ih je ostalo oko 50 hiljada. A 31. avgusta Obama je najavio potpuni prekid američke vojne operacije u Iraku.
Šokantan bilans u žrtvama i novcu
Državnost i instituti bezbednosti koje su SAD pokušale da izgrade u Iraku, po mišljenju Ruslana Mamedova, pokazali su se kao neodrživi: „Ove strukture nisu bile spremne da odgovore na spoljne i unutrašnje pretnje. Nakon završetka američke kampanje i izbora, tadašnji premijer Nuri el Maliki preduzeo je žestoke poteze da centralizuje vlast i progonio nepoželjne političare. Nakon odlaska SAD ništa ga nije sputavalo, i na kraju je značajan deo iračkog društva, posebno suniti, marginalizovan“.
Međutim, glavna pogrešna procena Vašingtona je sunitska milicija, koja je pomagala Amerikancima u borbi protiv radikalnih grupa. „Omladina je jednostavno otišla kući sa oružjem. Te grupe nisu bile uključene u opšti sistem bezbednosti, ostale su bez plata, njihovi lideri su bili progonjeni“, rekao je Mamedov. Upravo je težak položaj sunita doveo do širenja radikalnih ideja. Svi su preživeli šok 2014. godine: Islamska država je zauzela severozapad zemlje, a iračka vlada je izgubila kontrolu nad polovinom teritorije“, podseća Mamedov.
Irak je ipak pobedio Islamsku državu, jednim delom i zbog povratka Amerikanaca. Ali generalno, nazvati američku operaciju uspešnom je veliko preterivanje, naglasio je ekspert.
Još se ne zna koliko je tačno Iračano umrlo tokom rata. Prema podacima američkih medija: od 100 do 300 hiljada. SZO ističe da je samo u prve tri godine bilo od 150 do 223 hiljada žrtava. Postoje procene i na 700 hiljada.
Amerikanci su pretrpeli manje gubitaka: oko 4,5 hiljada vojnika je poginulo, 30 hiljada je ranjeno. Ukupno 1,5 milion američkih državljana je služilo u Iraku. Napad je koštao poreske obaveznike više od dva triliona dolara, uključujući sve isplate veteranima i njihovim porodicama.
Irak ostaje talac
U SAD ne postoji konsenzus o svrsishodnosti te misije, ističe Viktorija Žuravljeva, šef programa severnoameričkih istraživanja Ruske akademije nauka: „Uprkos odsustvu oružja za masovno uništenje i Huseinovih veza sa Al Kaidom, stav Republikanske stranke je nedvosmislen — odluka je bila ispravna u smislu psihološkog uticaja na svakog ko pomisli na nešto slično onome što se desilo 11. septembra. Kampanja odmazde je prošla uspešno“.
Ipak, u društvu se operacija u Iraku doživljava kao nepotrebna i preterana. Naročito nakon što je Buš u memoarima otkrio da je odluku doneo pod pritiskom, istakla je Žuravljeva.
Uprkos obećanjima Baraka Obame i Donalda Trampa, Amerikanci ostaju u Bagdadu. Irak je važan za Vašington, a ova zemlja ostaje talac američko-iranske konfrontacije.
Pročitajte još:
