„Potreba za mržnjom“ naslov je dokumentarca u kojem Filip Čolović istražuje otkud potreba pojedinaca da mrze sve koji su drugačiji i slabiji, zbog čega se naše društvo povija pred nasilničkim ponašanjem, kolika je i kakva uloga sistema u suprotstavljanju tom zlu, a šta u svemu tome može da učini pojedinac.
Čolovićev dokumentarac premijerno se prikazuje 6. septembra na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Beldoks“. Iako počinje od potresne intimne ispovesti reditelja o gubitku brata, koji je ubijen u tuči ispred jednog beogradskog splava, film „Potreba za mržnjom“ je, pre svega, snažno umetničko upozorenje i apel ovom društvu da se suprotstavi nasilju.
Apel protiv nasilja
„Mislim da su za umetnost veoma važni lični element i potreba koja vas gura da nešto stvorite, napišete, snimite. Prvo sam pisao da bih preživeo, a zatim sam, posle nekog vremena, odlučio da snimim film. Knjigu ’Zima bez brata‘ (2015.) pisao sam jer sam se plašio zaborava, mada brata, naravno, nikada neću zaboraviti. I u filmu krećem od te priče, ali se bavim direktno događajem i pričam o tome. Film pokazuje da to nije incident, nešto što se desilo jednom čoveku, pa se neće desiti nikad više. Mi živimo u nasilničkom društvu i vreme je da se suočimo s tim. To nasilje prolazi nekažnjeno, nemamo osudu tog nasilja, tamo gde treba, pre svega u pravosuđu“, kaže reditelj u razgovoru za Sputnjik.
Čolović u filmu, pored tragičnog ubistva svog brata, prati još nekoliko slučajeva nasilja, među kojima su ubistvo glumca Dragana Maksimovića, Francuza Brisa Tatona, kao i samoubistvo dečaka Alekse Jankovića koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja.
„Svim tim slučajevima je zajedničko to što, kada biste pitali zašto je neko stradao, ne biste imali odgovor. Ne postoji racionalno objašnjenje, nije bila reč o razbojništvu, pljački, nisu se posvađali oko devojke, ili oko novca, nije se desio neki mafijaški obračun... I zato ispitujem zašto tako reagujemo na nasilje i zašto uopšte dolazi do njega. Sistem je jedna stvar, a kako ljudi reaguju, odnosno društvo, koliko smo solidarni, koliko imamo empatije, to je druga stvar. Na tom polju mi gubimo, ne uspevamo da dovedemo te stvari u normalu“, kaže naš sagovornik.
Nasilje pod lupom
Čolovićev brat Fjodor Frimerman stradao je 2013. godine, dok je pokušavao da spreči sukob prijatelja i obezbeđenja koji je izbio na jednom beogradskom splavu.
„To je neverovatan sticaj okolnosti. Moj brat nije izlazio na splavove, a tada je izašao. Svi mi znamo ko je na splavovima i ko je obezbeđenje, kakvi ljudi stoje na ulazima na splavove i kako se ponašaju, to čak nije ni javna tajna. Nakon isprovociranog sukoba, koji nije ni postojao, oni su izveli momke i počeli da ih tuku. Poznaniku mog brata naneli su teške telesne povrede, a mog brata su ubili. Suđenje, sve ono što ide okolo, sam taj tragični događaj, reagovanje, sve je za pod lupu“, svedoči reditelj.
Ono što je, prema njegovom mišljenju, najveći problem, jeste to što veliki broj slučajeva u kojima nedužni ljudi stradaju kao žrtve nasilja ne doživljavaju sudski epilog, a javnost o njima govori samo dok postoji medijsko interesovanje za njih.
Iako su ljudi koji su ubili njegovog brata završili u zatvoru, reditelj kaže da se zbog načina na koji je pravosuđe vodilo i tretiralo taj slučaj „osetio kao magarac“.
„Oni su osuđeni na osam i po, osam i po i deset i po godina, zatim su bili tri godine u zatvoru do donošenja pravosnažne presude, a onda ih je sudija pustio na nanogice koje se računaju u kaznu. Od tog trenutka do danas oni su na slobodi. Sud nema snage, mislim da to treba da bude politička odluka — s tim ljudima se razračunajte, nećemo da trpimo nasilništvo“, naglašava Čolović.
Da li je policajac prijatelj?
Preispitujući korene nasilja, Čolović se u filmu vraća u prošlost i napominje da mu se čini da je čak i represivni komunistički sistem, u kojem je čovek zbog pogrešne reči mogao da završi na robiji, bio humaniji, jer su ljudi mogli da spavaju u parku i imali osećaj da niko ne sme da ih dira.
„Tada su i učili decu da je policajac koji obilazi rejon — čovek koji se brine o njima, prijatelj. U filmu jedan dečak kaže: Nije roditelj, nije komšija, nego je to moj policajac. Danas policiju vezujete za nešto vrlo negativno, zbog raznih brutalnih slika koje ostaju urezane u svest. Ta brutalnost je upućena ka građanima, a ne ka vinovnicima. Negativno se, nažalost, doživljava i sud. Znate šta se dešava i znate da to ne funkcioniše — to je esencija problema“, uveren je reditelj.
Nasilje vlada širom sveta, a reditelj nas na to podseća kadrovima koji prikazuju tragične događaje, poput terorističkog napada na kule-bliznakinje u Njujorku 2001. godine, napada Andrasa Brejvika u kojem je 2011. godine stradalo 69 nevinih žrtava, mahom tinejdžera, kao i terorističkog napada na redakciju časopisa „Šarli Ebdo“ 2015. u Parizu.
Uz pesmu „Beograde“ Đorđa Marjanovića nižu se i kadrovi u kojima se podsećamo na sve nasilničke scene koje smo gledali ovde tokom proteklih decenija i to nakon ratova devedesetih, od ubistva premijera Zorana Đinđića, protesta „Crvenih beretki“, hapšenja haških osuđenika, paljenja džamija, ambasada, sve do napada na učesnike gej-parada...
„Iz tih kadrova vidite da, čak i kad živimo u miru, kao da smo stalno u ratu“, konstatuje reditelj, uz pretpostavku da su koreni apatije prema nasilničkom ponašanju urezani u svest ovog naroda, naviklog na stradanja — „od Kosovskog boja, pa sve do Prvog i Drugog svetskog rata“. „Siguran sam da je to razlog zbog kojeg smo prestali da cenimo ljudski život“, dodaje Čolović.
Može li se pobediti potreba za mržnjom?
Čolović naglašava da potreba za mržnjom ide u dva smera. Kada je saznao da mu je brat ubijen, prvo osećanje koje ga je ophrvalo, bila je upravo mržnja i potreba za osvetom.
„Jedan aspekt su ti ljudi u kojima se rađa potreba da nekoga povrede, da nekog mrze, bez obzira na to da li je Hrvat, Albanac, da li je to po nacionalnoj, verskoj, seksualnoj osnovi, ili bilo kojoj drugoj. S druge strane, oni u meni stvaraju potrebu za mržnjom, a ja joj se opirem. Ako ti ljudi ubiju mog brata na takav način, moja prva reakcija je užasna i graniči se s potrebom za osvetom. To nije na racionalnom nego na instinktivnom nivou. Ja se protiv toga borim, jer sam svestan da mržnja rađa mržnju, da je krvna osveta krug koji nema kraja, kojim se unesrećuje nadalje, obično se na kraju unesreće i ljudi koji s tim nemaju nikakve veze. Ta lopta, kad jednom krene, samo se povećava, kao na lavini. Bitno je da se to zaustavi!“, upozorava Čolović.
Domovina se brani lepim vaspitanjem
Reditelj podseća na stihove Ljubivoja Ršumovića koje su generacije stasale u poslednjim godinama bivše Jugoslavije učile iz bukvara: „Domovina se brani lepotom, čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem...“
„Mislim da je najveći poraz to što je u našoj zemlji sve više ljudi koji će domovinu braniti životom, nego onih koji će je braniti lepim vaspitanjem! Kod nas će čovek lako dati život — i svoj, a pogotovo tuđi“, s gorčinom konstatuje reditelj.
Dokumentarac, koji svojom pričom bukvalno nokautira gledaoca, Čolović, ipak, završava toplom i nežnom slikom — tako što svojim dečacima čita odlomak iz „Malog princa“ o snazi prijateljstva i ljubavi.
„Jednom je jedna estradna ličnost rekla da najviše strahuje od dve stvari — da joj dete ne bude predmet nasilja i da ne bude nasilnik. To je podjednako veliki strah. Znam način kako da dete ne bude nasilnik — to su toplina i ljubav! Dugo sam razmišljao o tome kako da završim film i shvatio da to treba da bude upravo moj odnos prema nasilju, odnosno način na koji se ja borim protiv njega. Želim svojoj deci nikoga da ne mrze, da budu otvoreni. Da li će to biti dobro po njih u ovakvom društvu? Verovatno, ne!“, zaključuje reditelj, ali uprkos tome ne odustaje od svog pogleda na svet, pogleda ispunjenog ljubavlju umesto mržnjom.
