Reč je, naravno, o filmu „Psiho“ Alfreda Hičkoka, koji je od svog premijernog prikazivanja 1960. godine do danas, ostao neponovljiv primer kako je jedan smeli eksperiment zahvaljujući genijalnosti autora uspeo da pomeri granice filmske umetnosti i da, uprkos munjevitom razvoju tehnologije i promenama u estetici, ostane neprevaziđen i nezaobilazan uzor sineastama.
Od petparačkog romana do filmskog remek-dela
Alfred Hičkok, tada već vrlo iskusan i u Holivudu veoma poznat i cenjen reditelj, odlučio je da snimi filmsku adaptaciju manje poznatog romana Roberta Bloha, inspirisanog zloglasnim masovnim ubicom Edom Grinom.
„Hičkok je bio veoma oštar prema autoru, inače cenjenom piscu horora, trilera, naučne fantastike. Njega je u romanu, zapravo, zanimala samo jedna stvar, a to je šokantnost ubistva same junakinje. On je vrlo slobodno pratio priču romana, izučavao je arhivu o Edu Grinu, tako da je film ispao mnogo studiozniji, ozbiljniji od romana. Hičkok ga je na najbolji mogući način filmski adaptirao i iskoristio do vrhunca“, ocenjuje u razgovoru za Sputnjik scenarista i pisac Đorđe Milosavljević.
Za ulogu psihotičnog ubice Normana Bejtsa (inspirisanog Edom Grinom) Hičkok je odabrao Entonija Perkinsa, glumca koji je svojom pojavom sugerisao na tihog, mirnog, šarmantnog momka, za kojeg niko ne bi posumnjao da je patološki ubica.
„Hičkokova odluka je od početka bila da izabere mladića koji izgleda kao najprijatniji, najljubazniji komšija, kog će tokom filma demaskirati i iza te ljubazne, uviđajne, skoro privlačne, simpatične spoljašnjosti otkriti jednog monstruma“, navodi Milosavljević.
Naziv filma „Psiho“ u žargonu označava osobu sa podeljenom svešću, koja ima dve personalnosti. Iako se taj naziv odnosi pre svega na glavnog junaka Normana Bejtsa, može se reći, kako kaže naš sagovornik, da je i sam film pomalo šizofren.
„Sastoji se iz dva velika dela, prvi je onaj koji se bavi Merion Krejn kao glavnom junakinjom, a od sredine kreće praktično novi film, u kojem je glavni junak Norman Bejts“, podseća Milosavljević.
Opsena pod tušem
Čuvena scena pod tušem, koja označava zaokret u filmu, jedna je od najznačajnijih i najprepoznatljivijih scena u istoriji kinematografije. Pored šoka koji izaziva ubistvo glavne junakinje filma Merion Krejn, upečatljivost ovoj sceni daje genijalni spoj režije, kadriranja, montaže i glume.
Hičkok je najviše vremena posvetio upravo ovoj sceni, snimajući je sedam dana, iz 77 uglova. Scena traje gotovo tri minuta i ima 50 rezova. Čine je mahom krupni kadrovi i nekoliko srednjih pod tušem uoči i nakon ubistva.
Hičkokova genijalnost ogleda se, pored ostalog u tome, što je vrlo vešto iskoristio varljivost čula i snagu emocija i uspeo da izazove jezu kod publike, uprkos tome što nož kojim Norman Bejts ubija glavnu junakinju nijednom ne dotiče njeno telo. Uz dinamično uklapanje kadrova, od kojih neki traju kraće od sekunde, snažan efekat je postignut i zahvaljujući neponovljivoj muzici Bernarda Hermana, zasnovanoj na vrištećem zvuku gudača.
„U 'Psihu' je ključna saradnja kompozitora, reditelja i scenariste, pošto je ceo film oblikovan toliko vešto, da su svi elementi uklopljeni apsolutno savršeno. To je muzika koja je uticala na mnoge kompozitore, kao što je i sam film uticao na mnoge filmske autore“, naglašava Milosavljević.
Među polularnim mitovima koji se odnose na scenu pod tušem jeste i priča o tome da je Hičkok upotrebio ledenu vodu kako bi glavna glumica Dženet Li vrisnula što realističnije. Sama glumica je to, međutim, negirala nekoliko puta.
„Tretman ženskih likova otkriva Hičkokovu opsednutost određenim ženskim figurama, karakterističnim glumicama, ali i izazivanjem šoka. Dosta se pisalo o tome da je Hičkok bio fasciniran idejom da natera svoje glumice na taj ukočen pogled, koji Dženet Li ima u momentu kada strada pod tušem“, napominje Đorđe Milosavljević.
Film kao psihoterapija
Na snimanje „Psiha“, kao i većine drugih Hičkokovih ostvarenja, veoma su uticale fobije, opsesije i neuroze samog reditelja.
„Norman Bejts ima bolesni odnos sa svojom preminulom majkom i to se poklapa sa svim Hičkokovim negativcima, koji su po pravilu edipovci, ljudi koji imaju pored sebe snažnu figuru majke i nerazrešen kompleks u vezi s njom. Poznato je iz literature koja se bavi biografijom Alfreda Hičkoka da je i on sam imao određene probleme u vezi s tim“, navodi naš sagovornik.
Neka od rešenja u filmu, pa i odluka da on bude snimljen u crno-beloj tehnici, bili su uslovljeni budžetom i cenzurom, odnosno izbegavanjem prikazivanja nagog tela i direktnog ubistva.
„Ništa, međutim, u tom filmu nije slučajno. Hičkok je pre 'Psiha' radio vrlo uspešno ostvarenje 'Sever-severozapad' u punom koloru, uzbudljivu avanturu koja prati Kerija Granta. Snimajući 'Psiho' doneo je produkcionu i umetnički zanimljivu odluku da napravi uslovno rečeno mali film, jer je dosta radio na televiziji koja je ugrožavala filmsku distribuciju. Hičkok je sam rekao da je to film za same filmadžije, pokazao je kako za film nisu važni ni budžet, ni tehnika, nego veština pripovedanja“, navodi naš sagovornik.
Zanimljivo je i kako se publika odnosi prema glavnim junacima, za koje se ne može reći da su pozitivni likovi. Uprkos tome, gledaoci saosećaju s njima i strahuju za njih.
„Na početku filma pratimo kradljivicu koja uzima veliku sumu novca i beži da bi se našla s ljubavnikom. Mi apsolutno navijamo za nju, jer smo munjevito uvučeni u priču. Shvatamo zašto je to uradila i zašto od svog života pokušava da napravi nešto bolje i više. Još je paradoksalnije to što na polovini filma počinjemo da navijamo za Normana Bejtsa, koji u početku otklanja krvave tragove ubistva, a potom shvatamo da je on pravi ubica“, navodi Milosavljević.
I sam Hičkok je bio donekle iznenađen efektom svog filma na publiku. Tvrdio je da je želeo da snimi ironičnu crnu komediju, ali je dobio nešto što je mnogo dublje uticalo na publiku.
„On je bio majstor za poigravanje s publikom i u bioskopu i van bioskopa. U intervjuu s Fransoa Trifoom potvrdio je da je neverovatno zadovoljan filmom. Istakao je da mu je bio bitan ugled u filmskoj zajednici, nije želeo da ga pretvore u reditelja filmova o ludacima. Vešto je pokušavao da tu tenziju usmeri ka filmu, ali ne nužno ka skandalu i nekom spoljašnjem spektaklu. Smatrao da je to film posvećen svima koji se bave filmom, Trifou i svima koji pokušavaju da se izbore s fenomenom filmskog pripovedanja“, zaključuje Đorđe Milosavljević.
