Na ovaj način Savo Štrbac, direktor Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“, ocenjuje današnji dolazak hrvatskih zvaničnika, među kojima i predsednika Zorana Milanovića i ministra branitelja Tome Medveda, na komemoraciju u selo Grubore, nadomak Knina, u kome su hrvatski vojnici tokom operacije „Oluja“ počinili ratni zločin.
Velikodušnost hrvatskih pobednika — ugašeno selo Grubore
Počinjući priču o tome da li je moguće da se, uz pomoć političkih kompromisa, postigne pomirenje Srba i Hrvata, Štrbac se vraća na početak veka, kada su o ratu u bivšoj Jugoslaviji u celom regionu održavane konferencije, okrugli stolovi i naučni skupovi. Tada je, kako kaže, proklamovana parola „istina, odgovornost, pomirenje“.
„Mi iz ’Veritasa‘ smo rekli još, pre pomirenja i obeštećenje. Dakle, ovde je samo delić istine, što će danas predstavnici Hrvatske priznati javno. Odgovornosti nema nikakve, obeštećenja nikakvoga, pa kako onda možda može doći do pomirenja“, pita se on.
Štrbac se osvrnuo i na Milanovićev govor na proslavi operacije „Oluja“ u Kninu, kada je hrvatski predsednik citirao Vinstona Čerčila: „U ratu odlučnost, u porazu prkos i otpor, u pobedi velikodušnost, u miru dobra volja.“
„U Gruborima su pobijeni svi koji su dole zatečeni, uništene, popaljene dvadeset i jedna od dvadeset i četiri kuće i sve štale i stogovi sena, sva stoka, i u polju i u štalama. Izmasakrirani su ti starci, bačeni živi u vatru. I gde je tu velikodušnost pobednika i dobra volja u miru“, kaže Štrbac.
Sa kim će se Hrvatska miriti, kada Srba nema?
Hrvatska je kapitalizovala svoju pobedu u ratu, istovremeno se prikazujući i kao žrtva, i kao pobednik, a uz pomoć svojih mentora, uspeli su da državu smeste u evroatlantske integracije. I sada je došlo vreme da se mirimo, komentariše naš sagovornik:
„S kim će se miriti? Dole nema nikoga, pa su ih pokupili i odvezli i sad će im možda i predložiti da im obnove kuće. Kome će obnoviti? Otišlo je nekoliko staraca koji će možda i prihvatiti to, ali gde nema mladih, radno i plodno sposobnih ljudi, nema ni budućnosti.“
Štrbac se slaže da Srbi u Hrvatskoj moraju da pronađu neku formulu za suživot — ostali su u Hrvatskoj, dele istu sudbinu sa većinskom nacijom i spremni su kako bi im se približili na razne kompromise, kao što je odlazak na proslavu operacije „Oluja“, kako bi hrvatski zvaničnici zauzvrat došli na komemoraciju u Grubore i kako bi srpska sela ponovo dobila struju, kako bi se obnovili vodovodi i izgradili putevi do njih.
Ali, dolazak na komemoraciju radi reelektrifikacije više od četrdeset srpskih sela ne ide jedno s drugim, kaže Štrbac.
„Pa to država koja je u svim evropskim i svetskim asocijacijama treba da uradi bez ikakvih uslovljavanja“, kaže.
Da bi se došlo do elektrifikacije, vodovoda i puteva treba sarađivati, takođe, hrvatski zvaničnici treba da dođu na komemoraciju u Grubore, ali ne po cenu da predstavnik Srba u Hrvatskoj prisustvuje proslavi „Oluje“, koja je jedan od najvećih zločina prema narodu kome pripada, smatra Štrbac.
Žive ih spaljivali
Dvadeset petog avgusta 1995 pripadnici antiterorističke jedinice „Lučko“ u sastavu Specijalne policije Republike Hrvatske tokom akcije „Oluja-obruč“ izvršili su zločin nad svim preostalim civilima srpske nacionalnosti zaseoka Grubori. Najstarija žrtva imala je 90 godina, a prosek godina žrtava je oko 70. Žrtve su ili ubijene hicem u glavu ili su žive spaljene u svojim kućama.
Ubijeni su Marija Grubor (1905), Miloš Grubor (1915), Jovan Grubor (1930), Milica Grubor (1944), Đuro Karanović (1954) i Jovan Karanović (1922). Prve informacije o masakru saopštili su predstavnici UN, koji su se kritičnog dana nalazili u rejonu sela, pa čak i slikali specijalce kako izlaze iz sela.
Županijsko državno tužilaštvo u Zagrebu 2010. podiglo je optužnicu protiv trojice bivših pripadnika jedinice „Lučko“ zbog ratnog zločina nad srpskim civilima. Optuženi su Franjo Drljo, koji je bio komandir grupe, Božidar Krajina i Igor Beneti, a sud u Zagrebu ih je 2014. oslobodio. Na presudu je uložena žalba, koju je sud prihvatio, pa je suđenje obnovljeno 2016. godine.
