Jer, o čemu bi Donald Tramp, dva meseca pre sudbonosnih izbora u SAD, imao uopšte da razgovara sa liderima Srbije i kosovskih Albanaca, ako je „Republika Kosovo“ — završena stvar, kako se priča u zapadnim centrima od 17. februara 2008. godine.
Dve opcije u Beloj kući — nijedna u korist lažnog Kosova
Dve su moguće opcije i nijedna ne ide u prilog daljoj afirmaciji lažne države Kosovo, koja, kako vreme odmiče, sve više gubi i čvrste međunarodne poluge, politički se urušava u sopstvenom provizorijumu i zavlači se u bezizlaz krvavog nasledstva svojih „osnivača“ — terorističke paravojske OVK.
Prva i realnija opcija, o kojoj se najviše spekuliše, jeste da izaslanik Bele kuće Ričard Grenel stavi na sto ekonomski paket mera koji bi trebalo da bude prihvatljiv i za Beograd i za Prištinu, kao i za građane s obe strane administrativne linije.
To bi podrazumevalo konačan i konkretizovan dogovor oko avio-linije između ovih gradova, potpuno obnavljanje železničkog saobraćaja, a možda i neke trgovinske principe.
Tako bi se, sa srpske strane gledano, olakšao promet robe i usluga između centralne Srbije i njene južne pokrajine koja je pod međunarodnim protektoratom, a Albanci bi sve tretirali kao dogovor dve nezavisne države.
Znači, u ovoj opciji, suština je da se ne ulazi u statusna pitanja oko kojih i dalje nema dogovora.
Tramp, pragmatičan i medijski vešt kakav jeste, možda bi od ovoga mogao da napravi — „događaj“. Pridružio bi se „prelomnom“ susretu, rukovanju predstavnika Beograda i Prištine pred reflektorima i kamerama i tako u etar poslao poruku da sada samo on i njegova administracija mogu da pomire i nepomirljive.
Suštinski se ništa ne bi promenilo. Osim što bi Tramp pred izbore dobio poenčić i bar na dan kidnapovao kosovski proces od sve više rivalske EU.
Beograd bi sve mogao da prikaže takođe kao uspeh, jer mu Amerika kao glavni sponzor kosovske nezavisnosti nije pod pretnjom nekakvih sankcija postavila ultimatum da se odrekne sopstvene teritorije.
Priština bi guslala svoju priču da je dogovor samo još jedan korak ka skorom međusobnom priznavanju Srbije i Republike Kosovo.
Batina iz rukava — avantura bez šanse
Druga opcija, u kojoj takođe Srbija nikako ne može da izgubi, jeste da Donald Tramp izvuče iznenada batinu iz rukava i zatraži ultimativno od Beograda da u nekoj formi, posredno ili zakamuflirano, pristane na — nezavisno Kosovo.
To je, čini se, gotovo potpuno nerealna opcija, pre svega jer je unapred osuđena na potpuni fijasko.
Prvo, Donald Tramp nije politički amater da se, dva meseca pred izbore, upušta u nezgrapno i avanturističko rešavanje preko noći spora koji ne može da se reši vekovima i da tako doživi neuspeh u kampanji. A u toj kampanji je žestoko podržan od gotovo svih Srba u SAD, što bi iste sekunde moglo da se promeni.
Drugo, otvaranjem statusnog pitanja, predsednik Amerike bi sa pozicije autoriteta svetske velesile faktički priznao da taj status nije rešen, pa bi samim tim priznao i da Kosovo nije nezavisno, što bi moglo negativno da se odrazi i na albanske birače.
I treće, Tramp bi uz sve to grubo zgazio međunarodno pravo, jer samo EU ima mandat da posreduje u pregovorima Beograda i Prištine zarad regulisanja međusobnih odnosa.
Izvesno je, taj pokušaj zavrtanja ruku Srbije prošao bi bez uspeha, pošto je potpuno nezamisliva opcija da predsednik Aleksandar Vučić ode u Vašington, bar formalno sa celovitom Srbijom, a vrati se bez 15 odsto državne teritorije ili sa nekim selima oko Leposavića, a bez „Preševske doline“, o čemu sanjaju pojedini albanski lideri. Nonsens je i pomišljati da je to uopšte realno i moguće.
Dakle, razgovori u Beloj kući 4. septembra ne bi trebalo da unose strah i uznemirenje u Srbiji. Za Beograd je svakako korisno, ako može, da pomogne Donaldu Trampu da osvoji još jedan mandat u Beloj kući.
Bar zbog toga što kosovski Albanci samo čekaju da se vrati njihov Džo Bajden sa klintonovskom administracijom koja im je i stvorila „nakaznu državu“, pa da opet, metaforično rečeno, postanu pridružena članica Sjedinjenih Američkih Država.
