Naučnici tvrde: Misteriozni objekat u solarnom sistemu mogao bi da bude deo vanzemaljske tehnologije

Naime, alternativno rešenje, koje negira vanzemaljsko poreklo, može biti potpuno pogrešno, tvrdi nova studija.

Međutim, većina naučnika smatra da je ideja da smo primetili vanzemaljsku tehnologiju u našem Sunčevom sistemu na veoma dugačkom štapu.

Krajem 2017. dogodilo se nešto neobično. Mali objekat prečnika svega 160 metara proleteo je pored Sunca na udaljenosti od 38 miliona kilometara iznenađujućom brzinom od 316.000 kilometara na sat. Prošli su milioni godina od kada se to telo okupalo svetlošću neke zvezde. Ta činjenica ne znači sama po sebi ništa posebno. Milioni objekata od stenja i leda okreću se oko Sunca na ogromnim udaljenostima, a neki od njih se približavaju Suncu samo na kratko, piše „Astronomski magazin“.

Bio je to prvi i poslednji prolaz ove lutalice pored Sunca, koji je odlazi da se više nikad ne vrati. Našoj civilizaciji je bio nepoznat sve do 18. oktobra, kada ga je detektovao jedan od havajskih teleskopa sistema Pan-STARRS, i kada je dobio zasluženu oznaku C/2017 U1. Izgledalo je kao da se radi o kometi sličnoj mnogim drugima koje jako eliptičnim orbitama dolaze iz dubina Ortovog oblaka. Ali proračuni trajektorije iznenadili su sve naučnike, jer je potvrđeno da objekat sledi hiperboličnu orbitu. To je drugim rečima značilo da dolazi iz međuzvezdanog prostora. Prvi put u istoriji mi smo kao vrsta otkrili posetioca sa druge zvezde.

U prvim danima posle otkrića, većina naučnika je verovala da se radi o objektu koji je zapravo stigao iz solarnog sistema, a da je hiperbolična trajektorija bega samo produkt ili netačnih proračuna zasnovanih na nepreciznim osmatranjima ili nastala nekom usputnom gravitacionom perturbacijom.

Ali, kako su dani prolazili osmatranja su se ponavljala a ekscentricitet C/2017 U1 nije padao ispod 1,18 (sve iznad 1 je govorilo o hiperboličnoj orbiti, tj. međuzvezdanom kosmosu), a orbita nije mogla da se poveže ni sa jednom značajnijom gravitacionom perturbacijom u Sunčevom sistemu (orbita objekta je bila nagnuta za ugao od 122,68° u odnosu na ekliptiku). U isto vreme, nije bilo kome – oblaka gasova i prašine koje emituju komete kada prolaze pored Sunca – kada je objekat proleteo kroz perihel, tako da je uskoro dobio asteroidnu oznaku A/2017 U1 umesto kometne. Treba se setiti da je to samo osmatračka distinkcija, pošto ne postoji jasna razlika između ta dva tipa astronomskih objekata.

Nakon što je potvrđeno njegovo međuzvezdano poreklo, Astronomsko udruženje je donelo odluku da uvede oznaku „I“ za sve sledeće slične međuzvezdane objekte, bez obzira na njihovu prirodu. Objekat je takođe kršten kao Oumuamua, što na havajskom znači „glasnik iz daleka“, navodi „Astronomski magazin“.

Omuamua je imao oblik poput cigare. Tada je primećeno da nepoznati objekat ubrzava, kao da ga nešto gura.

Naučnici još nisu sigurni zašto je to tako.

Jedno od objašnjenja je i da je predmet pokretala vanzemaljska mašina. Glavni zagovornik te argumentacije bio je Avi Loub, astrofizičar sa Univerziteta Harvard.

Međutim, većina naučnika smatra da je neobično ubrzanje Oumuamue verovatno posledica prirodnog fenomena. U junu, istraživački tim predložio teoriju po kojoj čvrsti vodonik nevidljivo eksplodira sa površine međuzvezdanog objekta i potom ga natera da ubrza.

Sada, u novom radu objavljenom u ponedeljak (17. avgusta) u časopisu „Astrofizikl džurnal leters“, Loub i Tijem Hoang, astrofizičar iz Korejskog instituta za astronomiju i svemirske nauke, tvrde da hipoteza vodonika ne može da funkcioniše u stvarnom svetu.

​

Ovo samo znači da još postoji nada da su naš prostor posetili napredni vanzemaljci – i da smo u stvari tada primetili njihovo prisustvo.

Doduše, ima jedan problem sa Oumaumuom - kreće se kao kometa, ali nema klasičan rep koje imaju komete, kaže astrofizičar Deril Silingman, autor hipoteze o čvrstom vodoniku.

Oumuamua je bio prvi objekat koji je ikada viđen kako ulazi u naš solarni sistem, leti kroz njega i vraća se nazad. To je suprotno većini objekata Sunčevog sistema koji okreću krugove oko Sunca i nikada ne napuštaju to svoje okruženje. Njegovo putovanje i činjenica da ubrzava sugerisali su da je objekat Oumuamua, bio kometa.

Ali komete dolaze iz krajeva udaljenijih od sunca od asteroida, a led na njihovoj površini pretvara se direktno u gas dok se približavaju suncu, ostavljajući za sobom trag gasa ili ono što vidimo kao lep kometin rep, rekao je Siligman.

To kometi daje kao da ima nešto slično raketnom motoru: Sunce obasjava kometu, najtopliji deo komete eksplodira, kreće da teče kas i taj gas šalje kometu da se brže i brže udaljava od sunca.

U radu objavljenom 9. juna u časopisu „Astrofizikl džurnal leters“, Siligman i astrofizičar Gregori Laflin sa Jejla predložili su da je objekat kometa koja se delimično ili u potpunosti sastoji od molekularnog vodonika - lakih molekula sastavljenih od dva atoma vodonika (H2).

Gas H2 se smrzava samo kada je veoma hladno - minus 259,14 stepeni Celzijusa, ili samo 14,01 stepeni iznad apsolutne nule u Zemljinoj atmosferi. Istraživači su već predložili postojanje „vodoničnih ledenih bregova“u studiji. A otpuštanje gasa ne bi bilo vidljivo sa Zemlje - što znači da ne bi ostavljalo iza sebe vidljiv rep komete.

Ali u svom novom radu Hoang i Loub odgovaraju na tu ideju i tvrde da ova teorija ima osnovni problem: Komete nastaju kada se ledena zrnca prašine naleću jedno u drugo i formiraju grudvice, a zatim te grudve privlače više prašine i druge grudvice. A komete su poput sneška belića: preživljavaju samo dok se ne otope.

Lepljivost komete slična je lepljivosti kockici leda koja izađe direktno iz hladnog zamrzivača. Ostavite kocku leda na pultu minut-dva, ostavite da se njena površina malo zagreje i više neće biti lepljiva. Tanki sloj tečne vode na njenoj površini čini ga klizavim.

Hoang i Loub tvrdili su da će čak i zvezdasta svetlost u najhladnijim delovima prostora zagrevati male komade čvrstog vodonika pre nego što formiraju kometu velikih razmera kao što je Oumuamua. I što je još važnije, putovanje od najbližeg „džinovskog molekularnog oblaka“ – prašnjavog, gasovitog prostora u kojem se smatra da se formiraju vodonični ledeni bregovi - je predugo. Vodonični ledeni breg koji putuje stotinama miliona godina kroz međuzvezdani prostor bi se raspao.

Seiligman je rekao da je Loubova analiza tačna da nijedan vodonična kometa ne bi preživela tako dugo putovanje,prenosi B 92.

„Ledene sante od vodonika ne žive toliko dugo u galaksiji. I definitivno nemate vremena da se izvučete iz (najbližeg) džinovskog molekularnog oblaka“, rekao je on.