Piter Šif, istina je, slične prognoze neumitne katastrofe iznosi već godinama pa one nikako da se ostvare, međutim, slično upozorenje sad stiže i od banke „Goldman Saks“ koja, prenosi „Blumberg“, „odvažno upozorava“ da se „dolar nalazi u opasnosti od gubitka svog statusa rezervne svetske valute“.
Depresija dolara
Mehanika pada dolara, na koju upozorava jedna od najmoćnijih banaka na svetu, svodi se na opasnost od gubitka vrednosti američke valute; ovo pak kao neizbežna posledica učestalih fiskalnih stimulansa, to jest, upumpavanja ogromnih količina svežeg novca u sistem kako bi on preživeo šok izazvan pandemijom virusa korona. U najkraćem, što je više dolara u opticaju, a sve ih je više, to je manja vrednost tog „svemoćnog dolara“.
Razmišljajući o „depresiji dolara“, i Muhamed El-Erijan, jedan od „100 (vodećih) globalnih mislilaca“ u izboru magazina „Forin polisi“, predviđa da će, posle kratkoročne koristi koju će pad vrednosti dolara imati za američke proizvođače, jer će oni time postati konkurentniji, dugoročno, ovaj trend pada vrednosti „dodatno nagristi globalni status ove valute, koji je već oslabljen zbog američke politike u poslednje tri godine – od trgovinskog protekcionizma i upotrebe sankcija kao oružja do zaobilaženja globalnih standarda i vladavine prava“.
Zlatno utočište
Pa ipak, napominje El-Erijan, „teško je nešto zameniti ničim“ – „jednostavno, nema valute koja bi mogla da preuzme ulogu dolara“ – a kako ni status kvo očigledno nije održiv na duži rok, umesto zamene jedne dominantne valute drugom, „rezultat će biti fragmentisan međunarodni monetarni sistem“.
S druge strane, stratezi „Goldman Saksa“ ukazuju na zlato jer ono „predstavlja valutu konačnog pribežišta, naročito u uslovima poput sadašnjih, gde vlade obezvređuju svoje valute i pritom guraju kamatne stope na istorijske minimume“.
A Piter Šif, na sličan način predviđajući da će zlato zauzeti mesto dolara, opominje: „Čitava ekonomska kula od karata (...) počiva na temelju koga čini dolar kao rezervna svetska valuta. Ako dolar izgubi taj status, onda se temelj krši i čitava kula od karata pada.“
Odricanje od hegemonije
Ili je pak u interesu same Amerike da dolar izgubi status koji ima danas? „Vreme je za odricanje od hegemonije dolara“, preporučuje magazin „Forin afers“, uz zanimljivo objašnjenje koje je privlačno i zato što je logično. Ono kaže da korist od sadašnje pozicije dolara imaju samo finansijske institucije i velike banke, a „gubitnici su proizvođači i radnici koje oni zapošljavaju“, pri čemu će, kako američki udeo u svetskoj ekonomiji bude nastavio da se smanjuje, ovaj disbalans biti sve izraženiji. „Zbog toga, nastavak hegemonije dolara preti da produbi nejednakost, kao i političku polarizaciju u Sjedinjenim Državama“, konstatuje „Forin afers“, te stoga i predlaže da se SAD „dobrovoljno odreknu hegemonije dolara, budući da je njena unutrašnja ekonomska i politička cena postala previsoka“.
Zbog čega se sve više govori o kraju američkog dolara kao rezervne svetske valute? Kakve bi ekonomske i političke posledice to moglo da izazove? I ko će platiti cenu nastavka hegemonije američke valute?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali analitičar Branko Pavlović i diplomata Zoran Milivojević.
Novi finansijski poredak
„Snaga dolara jeste uzdrmana, a pritisci i udari na američku valutu su realni“, smatra Branko Pavlović, ukazujući da je dolar i dalje privlačan širom sveta, ali, „ako se nastavi u pravcu hladnoratovskog obračuna između SAD i Kine, sadašnji status dolara dodatno će biti uzdrman. Jer, ako puca globalna trgovina, globalna valuta nije potrebna. A to znači da će po prirodi stvari morati da budu iznađeni novi finansijski instrumenti za trgovinu.“
Opisujući dolar kao „polugu američkog uticaja“ i „jedan od glavnih elemenata identiteta Amerike kao dominantne supersile“, Zoran Milivojević napominje da se „nalazimo na pragu novog poretka u globalnim odnosima – nesporno je da se menja onaj poredak koji je nastao padom Berlinskog zida, unipolarni svet više ne postoji a to potvrđuju i strateški dokumenti samih Sjedinjenih Država – i te promene poretka neumitno proizvode dejstvo, zahvatajući sve segmente dominacije SAD. Uključujući i dolar. Zato, i u političkom a ne samo u ekonomskom smislu, suprematija dolara sad dolazi pod znak pitanja. Tome dodatno doprinosi i svetska ekonomska kriza koja na različite načine na Zapadu traje još od 2008, i otuda su i logična nastojanja konkurenata SAD, počev od Kine i Rusije, da se izvuku iz dominacije nečega što nije njihovo i što im pritom čak i ne garantuje ekonomski napredak.“
„Kina beži iz dolara tako što, umesto u američke državne obveznice, ulaže novac u velike infrastrukturne projekte širom sveta“, objašnjava Branko Pavlović. A to nas, nadovezuje se Zoran Milivojević, „dovodi do pitanja obima dalje potrebe za dolarom. Jer, ako Kina hoće da vas kreditira, i to u svojim juanima, vama će biti potreban kineski juan, a ne američki dolar. I tu su ponajbolje vide razmere pada uticaja Amerike i njene valute.“
Beg od hegemonije
Ipak, dodaje Branko Pavlović, „nije dovoljno da Amerika izgubi svoj ekonomski primat da bi i dolar automatski prestao da bude dominantan, jer je proces izlaska iz dominacije jedne valute komplikovan i ne može kratko da traje. A svakako ne treba očekivati da se Amerika sama odrekne hegemonije dolara kao što joj predlaže 'Forin afers', jer je reč o društvu koje je čitavo podređeno interesima finansijskog kapitala, a od sadašnje pozicije dolara on ima ponajviše koristi. I zato će do kraja i svim sredstvima nastojati da je očuva. S druge strane, međutim, upravo to povećava mogućnost izbijanja ozbiljnog političkog i društvenog loma, budući da socijalne razlike – koje izaziva podređenost sistema finansijskom kapitalu – postaju sve nepodnošljivije.“
„Dobrovoljno odustajanje Amerike od hegemonije svoje valute značilo bi njen pristanak na svrgavanje s pozicije vodeće svetske sile, i zato nije verovatno“, komentariše Zoran Milivojević. „Ali ona na to može da bude naterana. Bilo sopstvenim problemima, a pažnju naročito privlači rast njenog unutrašnjeg duga, bilo samom dinamikom međunarodnih odnosa.“
S tim u vezi, zaključuje Branko Pavlović, „otvoreni rat Amerike s Kinom, kao i sa svima ostalima koji nisu spremni da na svoju štetu trpe američke interese, veoma će ubrzati proces usaglašavanja snage valute sa snagom privrede. Juan je u svetskim okvirima daleko slabiji u odnosu na snagu kineske privrede, i to nije normalno i prirodno, i moraće da dođe do prilagođavanja novoj realnosti. Pitanje je, samo, u kojem će se vremenskom okviru to dogoditi, a sukob koji je u toku samo će ubrzati nastojanje Kine da izađe iz zavisnosti od dolara. I ne samo Kine već i svih ostalih zemalja koji se nalaze na udaru jednostranih američkih trgovinskih mera. Upravo one bi mogle da nateraju čitav svet da se u jednoj šok terapiji snađe na drugi način, i Americi uskrati prednosti koje joj dolar danas pruža.“
Pročitajte još:
