Verovatno se malo zna da ostrvo Pag u Jadranskom moru „krije“ još jednu od ratnih strahota i stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj.
Tekst Đurđice Dragaš sa portala javnog servisa prenosimo u celosti:
Verovatno sam jedan od retkih stanovnika Srbije koji je grčko more prvi put video tek sa četrdesetak godina. Tokom devedesetih bilo kakvo more ili odmor bili su za mene „misaona imenica“, a posle, kad sam počela da radim, nekad nije bilo vremena, a nekad dobrog plana.
Nekako mi je stalno izmicalo to putovanje, a znatiželja bivala sve veća. Konačno su se kockice sklopile pre pet godina.
Pošto mi kupanje i sunčanje nisu nikad bili prioritet, odlučila sam se za predsezonu i neku vrstu hodočašća. Ispunila sam sebi davnašnju želju da posetim Krf.
Naša „baza“ bilo je malo mesto na severu, a iako je bio tek kraj maja, toplo vreme omogućilo nam je da uživamo u čarima kristalno čistog mora, prelepim plažama i opuštenoj atmosferi grčkog seoceta.
Ipak, s nestrpljenjem sam čekala izlet do samog grada Krfa i ostrva Vido.
Teško mi je da opišem emocije koje su me preplavile dok smo se približavali ostrvu-simbolu srpskog stradanja u Velikom ratu.
Nije čudo, razmišljala sam gledajući talase koji su lagani zapljuskivali brod, da su ovo mesto nazvali Plavom grobnicom. Tako intenzivnu plavu boju mora nisam nikad videla ili je to samo bila moja uobrazilja, baš pod uticajem čuvenih stihova Milovana Bojića.
Svaki korak kamenom stazom koja vodi do Mauzoleja, uz mirise mora i borova, budio je u meni pomešana osećanja. Ponos, neka neopisiva tragična tuga i strahopoštovanje... smenjivali su se dok sam polako, ali sigurno u grlu osećala suze koje jednostavno ne možete da zaustavite koliko god se trudili.
Ta staza, Mauzolej, imena onih čije kosti leže na dnu Plave grobnice i prepliću se sa kamenom ovog ostrva, sablasni mir koji postoji samo na mestima tako strašnih stradanja, danima su me pratili.
Nije mi bilo žao. Osećala sam instinktivno da sam ispunila svoju dužnost.
Udahnula sam mirise Vida, pod nogama osetila kamen koji su gazili srpski nevoljnici, odbolovala njihovu i našu tragediju i osećala neizmernu zahvalnost. Prema njima, ali i prema Grcima, Krfljanima koji su im pružili utočište i nezaborav.
Bila sam zahvalna što ostrvo Vido opstaje netaknuto i dostojanstveno čuva uspomenu na tragediju jednog naroda.
Uprkos uznemirujućim informacijama da su i ove godine na pristaništu postavljene ležaljke, nekako verujem da će biti uklonjene, baš kao i prošle.
Nadam se da će Grci još jednom pokazati svoje veliko srce, prijateljstvo i dostojanstvo i da će Vido ostati mesto srpskog hodočašća. Prethodnih sto godina daju mi pravo da se nadam.
Razmišljajući ovih dana o Vidu, setila sam se jednog drugog ostrva uz koje sam odrasla ne znajući ništa o njegovoj mračnoj prošlosti.
Za sve nas, rođene s druge strane Velebita, Karlobag je bio sinonim za more, leto, uživanje. Išla sam tamo svake godine, prvo s roditeljima, a onda s društvom. Sticajem okolnosti, iako sam želela, nikad nisam bila na obližnjem ostrvu Pagu, ali znam da su mnogi išli. Neki su tamo imali i vikendice. Sećam se samo njegovih kamenitih obrisa u daljini.
Tek godinama kasnije, kad je nestala zajednička država, a s njom i moje bezbrižne godine, saznala sam za strašnu tajnu koju kriju paške obale.
Na tom ostrvu na severu Jadranskog mora nalazio se jedan od prvih ustaških logora koji je bio sastavni deo kompleksa logora Gospić-Jadovno-Pag. Prvi logoraši, Jevreji i Srbi, stigli su krajem juna 1941., a za samo dva meseca, do 20. avgusta, kad su ga Italijani zatvorili, u njemu je ubijeno između 4 i 12 hiljada ljudi. Tačnog podatka o broju žrtava, kao i obično, nema.
Zatvorenici su brodovima dopremani iz Karlobaga. U logoru bi provodili nekoliko dana, a potom su ubijani na najstrašnije moguće načine. Neki su, na surovoj kamenitoj zemlji, kopali jame u koje su zatim poluživi zatrpavani. Neke su odvozili na pučinu i, vezanih ruku i nogu, sa kamenom oko vrata, bacali u more. Klali su ih, davili, mučili...
U retkim svedočenjima o ovim zločinima može se pročitati da je Pag bio neka vrsta kampa za obuku. Tu su se „kalili“ ustaški koljači.
Danas na ostrvu ne postoji nikakvo obeležje koje bi svedočilo o zlu koje se na njegovim obalama odigralo pre 8 decenija. Spomen ploče, koje su 2010. i 2013. postavljali potomci ubijenih, rušene su „brzinom svetlosti“, a na poslednje dane zatočenika simbolično podseća samo put koji su gradili. Put koji ne vodi nigde, kamenita cesta kojom su odlazili u strašnu i bolnu smrt.
Na Pagu nema spomenika ni sećanja na tragičnu prošlost, ali za ovo ostrvo čuli su svi koji vole dobar provod. Da, na Pagu je čuvena plaža Zrće, ponos hrvatskog turizma... Na svega par kilometara od stratišta iz Drugog svetskog rata odigravaju se divlje žurke, trešti muzika i ispijaju hektolitri alkohola.
Mladi turisti iz svih krajeva sveta ludo se provode i ne sluteći kakvu tajnu krije ostrvo. Naravno, ne zameram im ništa jer... nije njihovo da to znaju. Na one koji ruše spomenike nevinim žrtvama, umanjuju ili čak opravdavaju zločine koji su činjeni, neću ni trošiti reči.
Pišem u nadi da će naši ljudi ovo pročitati i makar razmisliti pre nego što, zaslepljeni željom za dobrim provodom, otputuju na Pag!
Isto tako, nadam se da će shvatiti da Staro sajmište u Beogradu nije mesto za restorane i žurke, da Spomen park u Jajincima nije prostor za zabavu i roštilj i da svako mesto stradanja mora da ima makar mir.
Na kraju, jasno je da ne možemo mnogo da utičemo na to šta će de dešavati na Vidu ili Pagu.
To zavisi od savesti i volje onih koji tamo žive, a naše je da naučimo, pamtimo i da poštujemo-kako svoje, tako i tuđe žrtve! To možemo, zar ne?!
Pročitajte još:
