Između nesvesne ljudske težnje za posedovanjem i razumevanja naše stvarnosti umetnik pronalazi prostor za stvaranje. Odnos uzimanja i davanja, aktivnog i pasivnog, stvarnog i lažnog teme su koje preispituje izložba Simonide Rajčević „Lažni bol“.
Slike koje snažno reflektuju biblijsku tematiku i monumentalna skulptura koja, uz muziku, asocira na savremeni mit dišu u prostoru Likovne galerije KCB-a kao jedan organizam i podstiču nas da ispitamo koliko je sve što doživljavamo bolna laž ili lažni bol.
„Ono što je neobično u sintagmi ’lažni bol’ jeste naše nepretpostavljanje da je bol nešto što bi moglo da bude lažno“, govori za Sputnjik autorka izložbe Simonida Rajčević. „U tom smislu bol je jedno od najvažnijih i najekstremnijih osećanja, jer je napravljen od nekoliko stvari koje moraju tako fino da se protkaju da biste mogli da osetite tuđi bol. Ne možete ni u normalnom životu to da doživite, a još manje kroz umetnički oblik. Tako da je stvarni bol koji su umetnici pokušavali da prikažu već u umetnosti – lažan.“
U zmajevom gnezdu
Skulptura koja dominira galerijskim prostorom – ruke Brusa Lija, glumca i majstora borilačkih veština, pokazuje nam čoveka za kog do kraja ne znamo u kojoj meri je bio stvarnost, a u kojoj samo maestralna gluma.
„Brus Li je junak generacija stare Jugoslavije, moje generacije, pa i mlađih. On je junak radničke klase – čovek iz naroda koji se kao takav pojavio u Holivudu i na filmu“, kaže autorka.
Prema njenom mišljenju, Brus Li je na zanimljiv način projektovao svoj lik kroz filmove. Učestvovao je u njima kao autor, sledeći filozofiju na kojoj je odrastao. „Iako je bio velika zvezda s druge strane, bio je istrajan u tome da se pridržava istočnjačkih mudrosti od kojih je naša civilizacija odvojena, ali kojoj smo se oduvek divili. Ideja koju njegov lik i slike projektuju i njegova fizička i psihička spremnost da pobedi u borbi protiv zla je nešto što mislim da je nas uvek ushićavalo.“
„Te ruke su u pokretu“, objašnjava umetnica. „One prave miran štit. Dakle, mi se štitimo od onog što dolazi, ali na potpuno umirujući i pacifizirani način, a u isto vreme te ruke, pošto jesu pomalo ispružene, gotovo da počinju da prave pokret napada. Baš ta fina granica između pasivnosti i agresije je ono što je mene zanimalo da propitam u ovoj izložbi.“
Stare forme nove normalnosti
Dok skulptura asocira na savremenu kulturu, u slikama oko nje pronalazimo odgovor na klasičnu umetničku predstavu bola.
„Mi smo bili odvojeni od svetske savremene umetnosti“, podseća umetnica. „Naša škola je klasična i mi smo bili usmereni na klasičnu umetnost. Ta odvojenost putovala je sa nama šta god da smo radili i gde god da smo išli. Sasvim je moguće da se mi odnosimo kao društvo ili kao neka mala umetnička zajednica mnogo više prema istorijskim artefaktima i istoriji umetnosti nego prema savremenoj umetnosti, da su naše reference zauvek ostale istorijske.“
Univerzalna bol i lokalna laž
Forma pasivnosti prikazana u telu prenosi se na celo biće koje, u umetničkom izrazu, biva rastrgnuto tako da postaje agresivna lepota koja mora delovati na posmatrača.
„Suština pitanja je šta se kroz odnos pasivnog i aktivnog učesnika jedne predstave događa onom koji tu predstavu posmatra. Mislim da je to faza kroz koju svi prolazimo i da je to personifikacija društvenog razvoja u kojem svi trpimo određeni pritisak do trenutka pucanja, gde smo eventualno podstaknuti svim društvenim ulogama da vršimo nasilje“, veruje autorka izložbe Simonida Rajčević. „To je samo pitanje. Nema odgovora.“
Izložba „Lažni bol“ nastala je u periodu pre nego što je svet zarobila pandemija virusa korona. U kontekstu prostora i vremena, sada, kada se svet promenio, ona zadobija novi sloj značenja. Za neke više bolnog. Za druge više lažnog.
Pročitajte još:
