Nova studija, koju je vodio astrofizičar Brajan Filds sa Unziverziteta Ilinois, ukazuje na to da je ovaj pomor mogao da izazove svemirski fenomen – eksplozija umiruće zvezde koja je od nas udaljena više desetina svetlosnih godina.
Svemir se meša u naš život
Do sada se smatralo da su masovno izumiranje u devonu mogli pokrenuti lokalni geološki uzroci, poput razorne vulkanska erupcije ili udar asteroida koji je došao iz Sunčevog sistema. Međutim, izumiranje na našoj planeti mogao je uzrokovati i svemirski događaj koji se odvio na velikoj udaljenosti od naše planete, piše Sajens alert.
„Naša studija govori o tome da život na Zemlji ne postoji izolovano. Mi smo stanovnici svemira i svemir interveniše u našim životima. Često to čini neprimetno, ali ponekad može delovati razorno“, rekao je Filds.
Astrofizičari su u novoj studiji istraživali mogućnost da je dramatični pad ozona u kasno devonskom razdoblju uzrokovala supernova, a ne erupcija vulkana ili epizoda globalnog zagrevanja.
Oni smatraju da je snažna eksplozija zvezde koja je od nas udaljenja nekih 65 svetlosnih godina mogla imati katastrofalan učinak na ozon u atmosferi naše planete.
Smrtonosni kosmički zraci
Hipoteze da bi supernove mogle pokrenuti masovno izumiranje na Zemlji datiraju još iz pedesetih godina prošlog veka, a stručnjaci su u novije vreme izračunali „zonu smrti“, odnosno udaljenost pri kojoj takva eksplozija može uništiti život na drugim svemirskim telima. Procenili su da supernova može imati smrtonosan učinak u krugu od 25 do 50 svetlosnih godina.
„Supernove su izvori ekstremnih ultraljubičastih, rendgenskih i gama zraka. One stvaraju kosmičke zrake, odnosno atomska jezgra visoke energije“, navode naučnici u studiji.
Ti kosmički zraci, tvrde astrofizičari, mogu uništiti ozonski omotač i prouzrokovati dugotrajno oštećenje u životnim oblicima unutar Zemljine biosfere – što otprilike odgovara gubitku raznolikosti i deformacijama drevnih biljnih spora pronađenih u stenama starim otprilike 359 miliona godina, prenosi Indeks.hr.
Naravno, to je za sada samo hipoteza. Trenutno nema nekih snažnih dokaza koji bi mogli potvrditi da je daleka supernova uzrokovala masovno izumiranje kasnog devonskog razdoblja. Osim jednog potencijalnog – specifičnih radioaktivnih izotopa.
Plutonijum 244 i samarijum 146
Naučnici koji se bave istraživanjem uticaja supernova na život na Zemlji potražili su na našoj planeti radioaktivne izotope koji su se mogli da stignu do nas jedino putem eksplozije zvezda.
Jedan izotop, gvožđe-60, bio je temelj mnogih takvih istraživanja, a nađen je na brojnim lokacijama na Zemlji.
U kontekstu kasnog devonskog izumiranja, Filds i njegov tim utvrdili su da bi njihovu hipotezu mogli potvrditi drugi izotopi: plutonijum 244 i samarijum 146.
„Nijedan od ovih izotopa se danas ne pojavljuje prirodno na Zemlji. Do nas mogu doći jedino putem kozmičkih eksplozija“, rekao je astronom Ženghaj Lu sa Univerziteta Ilinois.
Drugim rečima, ako naučnici uspeju da pronađu ove izotope u stenama kasnog devonskog razdoblja, imaće dokaz da je umiruća zvezda uzrokovala pomor na našoj planeti.
Džinovska zvezda koja bi trebalo uskoro da eksplodira
Od početka ove godine, mnogi astronomi bili su zaokupljeni neobičnim zatamnjenjem divovske zvezde Betelgez, za koju se smatra da bi uskoro (u relativnom smislu – može proći još stotine ili hiljade godina) mogla eksplodirati.
Kada dođe do supernove, Betelgez bi mogao na nekoliko nedelja ili čak meseci snažno da zasija na našem nebu, pa možda čak zaseni i sjaj Meseca.
Srećom po nas, Betelgez je od Zemlje udaljen oko 725 svetlosnih godina, te bismo se u slučaju supernove našli izvan „zone smrti“ koja se prostire unutar 50 svetlosnih godina od eksplozije. Supernova Betelgeza bi u tom slučaju jednostavno bila zanimljiv događaj i izuzetno fascinantan nebeski spektakl.
Šta je s drugim obližnjim supernovama?
Do sada, u celoj poznatoj istoriji čovečanstva, nije zabeležena nijedna supernova koja se dogodila na udaljenosti između 50 i 100 svetlosnih godina. Zadnja okom vidljiva supernova (Supernova 1987A) dogodila se 1987. godine, a bila je od nas udaljena oko 168.000 svetlosnih godina, piše Ert skaj.
Pre toga, poslednju supernovu dokumentovao je Kepler 1604. Ta eksplozija se zbila na udaljenosti od 20.000 svetlosnih godina. Mada je bila vidljiva i po danu, nije imala nikakav uticaj na život na zemlji.
Pročitajte i: