Naša sagovornica, koja je, kako nam je ispričala, imala prilike i lično da se uveri u stručnost ruskih molekularnih biologa u Moskvi, ali i u Americi, gde su ruski naučnici bili nosioci posla, napominje da je jako važno što je nosač vakcine umrtvljeni adenovirus.
Da je kao nosač bio upotrebljen živi adenovirus, moglo bi da dođe do komplikacija u organizmu. Kada je čula da se radi o umrtvljenom adenovirusu, Gligićeva se, kako kaže, smirila.
„Znam da adenovirus do sada nije dao nikakvu komplikaciju, nikada nije dao ništa alarmantno. On je jedan slab virus u cirkulaciji. Sumnjam da ima čoveka koji nije dolazio u kontakt sa njim. Na nosač je ugrađen onaj deo korone koji će davati imunitet. Adenovirus kao nosač pomaže da unesete onu komponentu cirkulišuće korone koja će stimulisati stvaranje antitela“, objašnjava Gligićeva.
Nema potrebe za testiranjem velikog broja ljudi na vakcinu
Broj dobrovoljaca na kojima je vakcina testirana, kojih je, prema izjavama ruskih stručnjaka, bilo 38, izazvao je sumnju u bezbednost vakcine. Međutim, Gligićeva kaže da nikada nije bila pobornik testiranja vakcina na velikom uzorku.
„Mora se uzeti reprezentativan uzorak i onda zaključiti koliki je procenat čega. Naši testiraju na hiljade. Nema potrebe. Sa velikim testiranjem imate i mogućnost velike greške“, objašnjava ona.
Uzorak je, prema njenim rečima, mogao biti i veći, ali dodaje da ne veruje da je vakcina testirana samo na tolikom broju ljudi, jer je uverena da je vakcina protiv virusa korona nastala kao nastavak rada na vakcini protiv SARS-a, koja je zamrznuta kada je epidemija tog virusa prošla, a na nju je već testiran određeni broj osoba.
Za razliku od klasičnih vakcina, ruska vakcina protiv virusa korona je na nosaču, što znači da je genetski modifikovana vakcina.
Klasična vakcina proizvodi se tako što se za nju koristi oslabljeni soj virusa koji je izazvao problem. Takva vakcina naziva se živa atenuirana vakcina.
„One su najefikasnije, ali nose rizik da virus koji je oslabljen u nekom organizmu ispolji svoje loše osobine, pa ne bude vakcine, nego izazove bolest. Te vakcine zahtevaju rigorozne mere u laboratoriji i velike eksperimente na ljudima. U toj kontroli imate i fazu da ljude zarazite virusom, da vidite da li je stvoreno pravo antitelo, da neće izazvati bolest“, kaže Gligićeva.
Za takvu vrstu vakcina treba dve do tri godine, dok se vakcine poput ove protiv virusa korona lako prave.
„Ona se lako pravi. Jednostavno ugradite, vidite da je ugrađeno, prvo je brizgate životinjama. Ako izazovu imunitet, pređete na ljude. Ako dobro osmislite šemu na papiru, nju napravite začas. Molekularni biolozi to praktično rutinski rade“, kaže Gligićeva.
Zbog toga je najava da će između avgusta i kraja godine biti proizvedeno 200 miliona vakcina realna. Rusija, prema rečima Gligićeve, ima jako dobre pogone za proizvodnju vakcina.
„Moje prve specijalizacije bile su u Moskvi. Tamo sam boravila 1976, tamo sam bila nekoliko puta pozivana u Institut ’Umakov‘. Na kongresima, sve do skora, slušala sam Ruse. Oni su izvanredni“, kaže ona.
Ruska vakcina protiv virusa korona prva je u svetu koja je registrovana, a razvili su je zajedničkim snagama istraživači iz Nacionalnog istraživačkog instituta za epidemiologiju i mikrobiologiju „Gamalej“ i rusko Ministarstvo odbrane.
Kako je izjavio direktor „Gamaleja“ Aleksandar Gincburg, čestice virusa korona korišćene za proizvodnju vakcine ne mogu da naštete organizmu, jer je kao nosač korišćen umrtvljeni adenovirus.
Ana Gligić je međunarodno priznati srpski virusolog. Ona je za vreme epidemije velikih boginja (variole vere), koja je 1972. pogodila Jugoslaviju, bila šef laboratorije Instituta „Torlak“. Bila je na čelu tima koji je izolovao virus velikih boginja, a bavila se i istraživanjima još opasnijeg marburg virusa, koji je takođe izolovala.
