Građani koji su odlučili da zbog virusa korona odmor provedu u svojoj zemlji i bolje upoznaju Srbiju, kao da su rešili da vide baš svaki njen kutak. Zavlače se i na najskrovitija mesta, čini se, i po cenu života, a najčešće samo zbog efektne fotografije. Zbog potrage za izgubljenim turistima Gorska služba spasavanja je na ivici snaga.
U ovo vreme, prethodnih godina, ta služba je vikendom imala po pet ili šest intervencija, a samo prošlog više od 20. Na Kopaoniku i Zlatiboru neprekidno dežuraju, jer se turisti, u pokušaju da zabeleže što bolji selfi, izgube kada siđu sa staze.
Opasna može biti čak i Avala, upozorava Branislav Ćurčin, jedan od najiskusnijih članova Gorske službe spasavanja Srbije. Ali, pored snage i iskustva, ovog leta najpotrebniji su mu jaki živci.
Opasna turistička sezona: Srbi „osvajaju“ planine
On navodi primer od pre nekoliko dana, kada ih je pozvao čovek i rekao da mu je hladno, jer je pokisao, a bio je na samo 500 metara od puta. Istovremeno, javila se jedna grupa sa Kopaonika, nalazili su se kod čuvenog gejzira.
„Žena nas je pozvala i rekla da se povredila. Krenuli smo odmah prema njoj, to je dosta nepristupačan teren. Dežurstva naših spasilaca na Kopaoniku uglavnom su vezana za skijališta. Ispostavilo se da gospođa ima prelom potkolenice. Aktivnim spasiocima koji su bili na dežurstvu trebalo je čak 50 minuta da dođu do nje i pruže joj prvu pomoć“, priča Ćurčin.
On dodaje važnu činjenicu, to nisu bili planinari, već obični građani koji su nespremni otišli na planinu, videli su na internetu jednu od lokalnih znamenitosti i odlučili da krenu tamo, da se slikaju.
Kome prvo pomoći
Pored toga što nemaju svest o tome da o njima u tom trenutku niko ne brine, turisti ne shvataju da Gorska služba spasavanja neprekidno mora da donosi važnu odluku, kome prvo pomoći, jer nije moguće intervenisati na svim mestima u isto vreme.
„Svi naši ljudi, spasioci su volonteri. Da bi izašli na teren, daju drugom svoje vreme, odvajaju se od porodice, odlaze u nepoznato, ne znajući kad će se vratiti. Ljudi uglavnom nemaju razumevanja, misle da je u Srbiji situacija kao u alpskim zemljama — jao, ja sam se izgubio, pošaljite helikopter po mene.“
Ne gube se ljudi samo na visokim planinama, ako neko zove sa Fruške gore, spasavanje deluje jednostavno, ali dok spasioci pokupe opremu i dođu iz Novog Sada, treba jako puno vremena. Ako nemaju potrebnu opremu, čekaju se kolege iz GSS stanice u Beogradu.
Narod nije pripremljen za planinu
Milisav Mijatović Javor, iz Bajine Bašte, rendžer je i spasilac Nacionalnog parka Tara već 20 godina. Ovog leta radi više nego ikad, kaže, zato što narod nije pripremljen za sve što nas je snašlo, pa tako ni za planinu. Kao prvo, ističe, mnogi posetioci uopšte nemaju kulturu boravka u planini.
„Ne vode računa o stazama, ne vode računa o prirodi, o smeću. Tara ima više od 300 kilometara veoma dobro obeleženih planinarskih staza koje oni ne žele da koriste, već bi da idu tamo kuda samo oni žele. Imamo dva velika jezera. I pored zabrane okupljanja više od 10 ljudi, oni se grupišu. Mislim da je svest naroda veoma loša, a to može da bude opasno po njih, a po prirodu je pogubno“, kaže Javor.
On dodaje da je pravo čudo da tokom aktuelne navale na Taru, a dolaze i oni koji spavaju na Zlatiboru i Mokroj Gori, nije imao intervencija u kojima su ljudi povređeni. Ali, svake godine bude bar jedan smrtni slučaj.
„Imali smo nekoliko slučajeva gubljenja, ali su oni vrlo brzo locirani. Sad kad je tehnologija napredovala, preko mobilnog telefona nam pošalju lokaciju, pa ih lako nađemo“, kaže naš sagovornik sa Tare i dodaje da su ga umorile rasprave i prepirke u pokušaju da uputi turiste na pravila ponašanja u Nacionalnom parku.
Naš sagovornik konstatuje da iako ima dobro organizovanu službu, pa i vatrogasnu, Tara jednostvno nije pripremljena za toliki broj ljudi.
Susret sa medvedom
Pored povreda zbog silaska sa obeleženih staza, turiste vreba još jedna opasnost. Tara je najveće stanište mrkog medveda u Srbiji. Brojka se kreće od 50 do 100 jedinki na ovom području, a park se prostire na 25 hiljada hektara.
„U nekom momentu neminovno je da se ljudi sretnu sa medvedom. Ali medved nije grabljivica, ne napada, već čim čuje narod, bilo kakvu buku, sklanja se. Zato savetujem ljude da na tim stazama budu malo glasniji, da bi životinje pre uočile njih, nego oni životinje. Bilo je bliskih susreta, na sreću, bez velikih posledica. Na sreću, životinje su pametnije od ljudi“, konstatuje Javor.
Najbolje sa vodičem
Naši sagovornici kažu da je pre polaska u prirodu najbolje kontaktirati sa lokalnim planinarskim društvom ili upravom Nacionalnog parka, ako je takav prostor u pitanju. Oni najbolje poznaju teren, a organizuju i ture, sa vodičem ne postoji šansa da se izgubite, kaže Branislav Ćurčin i izdvaja nekoliko glavnih pravila.
„Nikako ne idite nespremni u planinu, u lošoj odeći i obući, umorni i nenaspavani. Ako je najavljeno da će padati kiša, jako je neodgovorno poći sa stavom neće to mene, biće sve u redu. Uglavnom kad kažemo da će biti, ne bude tako. Neka vaši najbliži znaju gde ste pošli“, kaže Ćurčin.
On poručuje da građani telefon Gorske službe spasavanja 062 464646 ne okreću ako im je hladno, već samo u ozbiljnim situacijama. Tako štede vreme i energiju spasilaca, a mogu i dodatno da ugroze nekoga kome je pomoć zaista potrebna.
