Ovaj film profesionalnim, dokumentarističkim pristupom beleži najznačajnije događaje iz istorije Srba u 20. veku, počev od balkanskih ratova, srpskog stradanja u Prvom svetskom ratu, milionskih žrtava u Drugom svetskom ratu, kao i Titove odluke da se na KiM ne mogu vratiti proterani Srbi, već se njihove kuće velikodušno daju albanskom siromašnom stanovništvu… Agresija NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, sve što joj je prethodilo devedesetih i sve što je iza nje ostalo kao posledica, a pogotovo problem s kojim je suočeno srpsko i nealbansko stanovništvo, glavna su tema filma, koji obiluje činjenicama i potresnim svedočenjima.
Ne smeju se zaboraviti ni ratni zločini albanskih terorista
Vaclav Dvoržak je i pokretač peticije koja se obraća široj javnosti Češke, nudeći javni prostor za temu Kosova, za dijalog i negodovanje povodom grubog kršenja međunarodnog prava, nepravde, ratnih zločina albanskih terorista. Dobitnik je Nagrade „Braća Karić” za izuzetna dostignuća u kulturi, umetnosti i jačanju mira, saradnje i prijateljstva među narodima.
Postoji tanka granica koja deli ravnodušnost od krivice. U svetu ravnodušnih Vaše delo i Vaš glas izdvojili su se kao osuda nepravde, kao put do istine o svemu što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Šta je učinilo da se pobunite?
— To je teško pitanje. To je danas naš zadatak. Ja sam ovaj film o događajima na Kosovu snimio upravo za Čehe koji o tome gotovo ništa nisu znali. Bilo je veoma bitno da im se objasni istorijski kontekst, sličnosti istorije Srba i Čeha i to da smo imali, a i dalje imamo, slične neprijatelje. Propaganda NATO-a u Češkoj gušila je ovakve informacije i zato se o tome nije javno govorilo. Ta propagandna mašinerija pravila je od Srba fašiste, što je za većinu Čeha predstavljalo šok, neki su u startu prepoznavali neistinu, neki nisu. Mi se sada trudimo da to ispravimo pravilnim informisanjem češke javnosti, filmovima, predavanjima... Trudimo se da pokažemo ko su pravi zločinci i da popravimo reputaciju Srba u Češkoj.
Kakva je bila reakcija čeških vojnika koji su bili u sastavu Kfora posle povratka u Češku?
— Susretao sam se sa dosta čeških vojnika koji su služili u sastavu Kfora na Kosovu i Metohiji, i svi redom, sa izuzetkom visokih oficira koji nerado pričaju o tome, kažu da su veoma dobro znali šta se sve tamo dešavalo. Imao sam incident s jednim Albancem, koji je na jednom mom predavanju u Češkoj rekao da sam loš novinar i da to što pričam o dešavanju na Kosovu nije istina. U moju odbranu tada su stala četvorica prisutnih bivših pripadnika Kfora, potvrđujući na osnovu sopstvenog boravka na Kosovu da sam u pravu. Obični ljudi u Češkoj su na strani Srba, ali ne i mnogi političari.
Mediji u rukama međunarodnih korporacija
Veliki pritisak na nas vrše i NVO, koje se finansiraju iz inostranstva. To su one iste koje organizuju kampanje protiv Rusije, za uvođenje evra u Češkoj, da prihvatimo instaliranje NATO baza na našoj teritoriji, njihove radarske sisteme...
Zašto mislite da postoji tolika intelektualna ravnodušnost širom Evrope? Zašto drugi ne vide, ili ne žele da vide šta se dešava na Kosovu?
— Mislim da su za to pre svega krivi mediji, koji su direktno ili indirektno u rukama međunarodnih korporacija, a one ne vole nacionalno jake države. Jer takve države mogu da se usprotive korporacijama, a ako je situacija na terenu dosta „razređena”, onda te korporacije tamo mogu da rade šta hoće. I baš ti mediji nam i dalje stalno ponavljaju jedne te iste razloge za rat u Jugoslaviji, gomilu besmislica o Kosmetu, viđenje aktuelne situacije samo iz njihovog ugla posmatranja...
Sve što ste spoznali i doživeli na Kosovu i Metohiji opisali ste filmom „Oteto Kosovo”. Kada biste iz tog kosovskog iskustva izdvojili najjaču impresiju, šta bi to bilo?
— Postoje dve stvari koje sam spoznao i koje su mi se duboko urezale u shvatanje tamošnje situacije. Jedno su mediji, koji veoma utiču na ljude i na njihovo mišljenje. Čak mislim da na obrazovane ljude imaju još veći uticaj, jer su oni tokom školovanja naučeni da veruju u ono što im se servira. To kasnije primenjuju i u svakodnevnom životu, veruju televiziji, ne razmišljajući o suštini onoga što se prikazuje. Smatram i da će se običan, neobrazovani seljak pre zapitati kakve se to gluposti vrte po televizijskim kanalima. Sreo sam mnogo fakultetski obrazovanih ljudi koji su bili bukvalno zatrovani zapadnom i albanskom propagandom. To je za mene bilo veliko iznenađenje i činjenica da su u poslednjih 20 godina nestali neki dobri običaji: postavljanje pitanja, intelektualna radoznalost i neprihvatanje stvari onakvim kakve nam se predstavljaju.
NATO je alijansa koja razbija države
Druga impresija čitave kosovske situacije potvrda je mojih stavova da je NATO činio zločine. To je alijansa koja razbija države, krši međunarodno pravo. Nažalost, Češka je deo NATO-a, čime dosta rizikuje. Jer ako neko u Vašingtonu odluči da ratuje, taj rat će se voditi ovde, u Evropi, ili na nekom drugom mestu, i to atomskim oružjem. Tu će biti naš kraj, a oni na američkom kontinentu neće osetiti ništa. Obe te spoznaje su zastrašujuće.
Film „Oteto Kosovo” govori o uvođenju novog orvelovskog pojma — humanitarno bombardovanje i posledicama koje je ta cinično proklamovana „humanost” ostavila iza sebe. Kako je u ovom našem vremenu i civilizacijskom trenutku moglo da se dogodi tako nešto?
— Nažalost, živimo u vremenu koje je prevazišlo Orvela, u kome je mir u stvari rat, a laž – istina. Kada se neko danas drzne da ipak kaže istinu, odmah biva izopšten iz društva takozvanih pristojnih ljudi. Moramo da se usprotivimo orvelovskom vremenu koje živimo. A pojam „humanitarno bombardovanje” ostao je velika sramota našeg predsednika Havela. Treba još reći da su postojala dva Havela — jedan do revolucije i, nažalost, onaj posle revolucije.
Šta su Balkan, Evropa i svet dobili agresijom na SRJ i pokušajem stvaranja takozvane države Kosovo? Kakav je, po Vašem mišljenju, epilog tog užasa iz ratne 1999. godine?
— Mislim da se tada pokazalo da SAD ne žele da poštuju međunarodno pravo, te da su sposobne da svoje interese ostvaruju i razbijanjem država i da za te svrhe koriste najgore elemente iz drugih zemalja. Njima je svejedno koga koriste. Pokazalo se da Amerikanci ne poštuju svoje stare saveznike, jer Srbija je u prethodnim ratovima uvek bila saveznik SAD. Oni su sve to ostavili negde u istoriji. To je u svakom slučaju bitno saznanje. Mnogi kažu da je velika nesreća kada niste saveznik SAD, ali ispada da katastrofu predstavlja tek to kada ste njihov saveznik.
Na sreću, u poslednjih 20 godina mnogo toga se promenilo u svetu. Rusija nije ono što je bila u doba Jeljcina, Kina je mnogo snažnija. Svet više nije jednopolaran, već ima više centara moći koji mogu da se odupru Sjedinjenim Državama. Amerikancima se to ne sviđa, ali su prinuđeni da se postepeno povlače s mesta jedinog svetskog lidera. Tu i jeste nada za Srbiju i Kosovo.
„Kosovo onlajn“ — sajt na kome se saznaje istina o Kosovu
Još jedan korak dalje u Vašoj borbi za istinu o Kosovu je i pokretanje internet novina „Kosovo onlajn”, preko kojih svakodnevno izveštavate o situaciji na Kosovu. Koliko se stav o Kosovu menja u Češkoj? Odnosi među državama nisu nikada crno-beli. Gde bi bile te tačke „zlatnog preseka” u češko-srpskim odnosima? One u kojima jedni drugima možemo da damo najbolje i najviše?
— Portal „Kosovo onlajn” (www.kosovoonline.cz) postoji više od deset godina. Na njemu se nalazi ogroman broj informacija o Kosovu i ko god želi da se na češkom jeziku bavi ovom temom najpre odlazi na naš sajt. Kada na češkim pretraživačima ukucate reč Kosovo, na prva četiri mesta pojavi se „Kosovo onlajn”. I to nam je veoma važno.
Što se tiče odnosa između Češke i Srbije, mislim da imamo veliku sreću jer su naši jezici međusobno razumljivi. Srbinu je dovoljno da boravi u Pragu samo nedelju dana kako bi počeo da razume češki jezik, što važi i u obrnutom slučaju. Druga srećna okolnost je ta što mi nikada nismo imali zajedničku granicu i nikada u istoriji nismo morali da ratujemo. A imali smo i zajedničke neprijatelje. Već od srednjeg veka češki odredi borili su se protiv Turaka na Balkanu. Ko je branio Beč od Turaka? Česi! Čak je prilikom jednog turskog napada odbranom Beča komandovao Čeh.
U savremenoj istoriji zajedno smo se borili protiv Hitlera. Češki narod organizovao je pokret otpora u okupiranoj zemlji, a posle rata Titova Jugoslavija bila je uzor za nas, sa slobodnim tržištem, ljudima koji su bili slobodniji nego što smo mi to bili i koji su mogli neograničeno da putuju u inostranstvo. Sećam se da sam kao dete letovao na jadranskoj obali. Tamo su živeli Srbi, Hrvati i Italijani. Moj otac je imao prijatelja u Dubrovniku, koji je bio državni tužilac, Italijan po nacionalnosti. Bila je to višenacionalna sredina, prijateljski raspoložena prema nama Česima.
A onda smo devedesetih godina 20. veka bili šokirani onim što je počelo da se dešava kod vas. Međusobno uništavanje, razbijanje brakova, porodica, prijateljstava, krvave borbe...
Kako vidite Balkan danas i položaj Srbije u njemu?
— Balkan je mesto stalnih sukoba velikih sila, koje ovde isprobavaju svoju snagu. Rezultat toga je da u većini slučajeva ispaštaju Srbi. Na sreću, nešto se menja u poslednje vreme.
Svet se menja i mislim da je to dobro i za Balkan. Smatram da se ta sila koja je kod vas napravila toliko zločina i nesreća polako povlači. Treba ipak biti oprezan. Kod nas postoji izreka da je „konj koji umire najopasniji, jer se najviše rita”.
