Zašto su tokom osamdesetih godina američke rakete „Tomahavk“ morskog baziranja ulivale strah rukovodstvu SSSR-a i kakvu opasnost za Rusiju i čitav svet predstavljaju američki planovi danas?
List „Tas“, pozivajući se na pres službu Pentagona, saopštio je da su SAD najavile planove za razmeštanje krstarećih raketa morskog baziranja sa nuklearnim bojevim glavama „za savladavanje Rusije“. S jedne strane, na zvaničnom portalu Ministarstva odbrane SAD nema takve izjave. S druge strane, slične reči postoje u „Pregledu nuklearne politike“ Trampove administracije, samo bez konkretno navedenog roka za razmeštanje raketa. I što je najvažnije, Amerikanci su zaista počeli da konstruišu takvu raketu.
Program se zove SLCM – Sea Launched Cruise Missile (krstareća raketa lansirana sa morskog nosača) i očigledno će predstavljati svojevrsnu reinkarnaciju starog TLAM-N - „nuklearnog Tomahavka“, koji je uklonjen sa službe po Obaminoj odluci 2010. godine. Evo kako se ova raketa spominje u zvaničnom tekstu na ruskom jeziku „Pregleda nuklearne politike“ Ministarstva odbrane SAD: „SLCM će obezbediti neophodno prisustvo u regionu nestrateških nuklearnih sila i time garantovati mogućnost uzvraćanja udara.
One će takođe postati, u skladu sa ciljevima kontrole oružja, odgovor na kršenje Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa od strane Rusije, i sredstvo za suzbijanje ruskog nestrateškog nuklearnog arsenala i drugih destabilizujućih aktivnosti te zemlje“. Stoga se raketa zaista konstruiše i ona će se pojaviti na brodovima i podmornicama (ukoliko se, naravno, održi kurs koji je usvojila Trampova administracija). Prošle godine, Pentagon je planirao da za 7-10 godina razmesti ove, još nepostojeće rakete.
Šta je najzanimljivije i najviše uznemirujuće u svemu ovome? Činjenica da su Rusija i Sjedinjene Države odavno preuzele obaveze da neće razmeštati nestrateško nuklearno oružje na brodove i podmornice. I te obaveze se ispunjavaju. Ali, po svemu sudeći, Trampu to ne odgovara.
Predsedničke inicijative i njihov značaj
Odmah po završetku hladnog rata, u poslednjim mesecima postojanja SSSR-a, novi predsednik SAD Džordž Buš stariji je najavio jednostrane obaveze SAD u pogledu nuklearnog razoružanja — Amerika je ozbiljno smanjila svoj nuklearni arsenal, povlačeći značajan deo toga iz Evrope i učinivši mnogo više. Nešto kasnije, Mihail Gorbačov, a zatim posle raspada SSSR-a, i Boris Jeljcin je preuzeo i potvrdio slične obaveze. Obe strane su imale dugačke spiskove, ali je i kod obe postojala jedna zajednička stavka: ne sme biti nuklearnog oružja u flotama, osim balističkih raketa na podmornicama. Dugo Rusija nije mogla da ispuni ove jednostrane obaveze, ali uglavnom je sve bilo urađeno do 2000. godine. Formirao se zanimljiv „nenuklearni“ status kvo, koji nije bio zagarantovan međusobnim sporazumima, već je održavan dobrom voljom obe strane.
Zajedno s postojećim sporazumima, kao što su Sporazum o ograničenju sistema protivraketne odbrane, „numerisani“ Sporazumi o smanjenju i ograničavanju strateškog ofanzivnog naoružanja i Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa, „predsedničke inicijative“ su obezbedile manje-više predvidljivu ravnotežu snaga u Evropi. A s obzirom na globalnu prisutnost flota SAD i Rusije, može se govoriti i o ravnoteži u svetu.
Značaj „inicijativa“ je bio u tome što su one regulisale područja koja nisu obuhvaćena drugim sporazumima, naime: mnoštvo pitanja koja se odnose na taktičko nuklearno oružje, njihovo skladištenje, i naravno, razmeštanje na moru. Pre ispunjavanja obaveza koje su preuzele obe strane, svaki američki brod je mogao da nosi rakete „Tomahavk“ sa nuklearnim oružjem, a bilo koja ruska podmornica projekta 971 je mogla da nosi slične, takođe nuklearne krstareće rakete „Granat“. Ovo je zaista bilo uznemiravajuće, jer bilo koji američki razarač u blizini ruskih obala i ruska podmornica koju propuste protivpodmorničke snage NATO, mogli su naneti neprijatelju uništavajući udar, i to krajnje iznenada. Takav udar bi mogao delimično „isključiti“ Sistem za upozorenje na raketni napad i, na primer, otvoriti put za napad balističkim raketama. „Inicijative“ su regulisale ovako zabrinjavajuća pitanja.
SAD su u poslednje vreme, rasformirale ovaj sistem. Prvi u istoriji koji je nestao je bio Sporazum o ograničenju sistema protivraketne odbrane, nakon njega Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa, a izlazak SAD iz Sporazuma o smanjenju i ograničavanju strateškog ofanzivnog naoružanja 3 se priprema. I, nažalost, čim se završi projekat nove krstareće rakete sa nuklearnom bojevom glavom, ista sudbina čeka „Inicijative“. Nuklearno oružje će se vratiti na američke brodove, u to nema nikakve sumnje.
Za ovaj događaj koji se još uvek nije dogodio, ali je zagarantovan, postoji mnogo razloga: od trenutne pripreme SAD za vođenje ofanzivnih nuklearnih ratova do ličnih osobina Donalda Trampa, koji, nažalost, doprinose mnogo ovim promenama.
Donald Tramp i Ronald Regan
Upravo u psihološkim karakteristikama Trampa i njegovim ličnim simpatijama i antipatijama se često mogu naći odgovori na pitanja: šta Amerikanci rade i šta će raditi. Kada se Tramp kandidovao za predsednika, imao je dve parole. Jedna se ticala svega i dobro je upamćena danas: „Učinićemo Ameriku ponovo velikom“. Druga se ticala samo spoljne politike i zvučala je ovako: „Mir putem sile“. I upravo ovaj momenat se nije smeo propustiti.
„Mir putem sile“ jedna je od američkih uzrečica, koja je formirana nakon Drugog svetskog rata. Ona potiče od izjave rimskog cara Hadrijana: „Mir putem sile, a ako to ne uspe, mir putem rata“. Taj slogan su republikanci koristili u SAD više puta, sve dok ga 1980. godine nije uzdigao do nebesa američki predsednički kandidat Ronald Regan.
To je postalo glavno načelo njegove politike, da postigne povoljan mir za SAD, pokazujući spremnost za korišćenje (ili jednostavno koristeći) sile. To jest, direktno govoreći, postizanje potrebnih uslova za mir zastrašivanjem ili ratom.
Kao što je i poznato, SAD su tako i postupile. Donald Tramp je 2016. godine preuzeo slogan „Mir putem sile“. I upravo pod tim sloganom on gradi svoju spoljnu politiku. Tramp, čije je „zlatno doba“ došlo za vreme Regana, i čije se interesovanje za spoljnu politiku probudilo upravo za vreme Regana, očigledno sebe vidi kao naslednika njegovih tradicija. „Jastrebovi“ u administraciji, program za povećanje flote („600 brodova“ u eposi Regana i 335 brodova Trampa), udari na saveznike SSSR (Nikaragva, Grenada) i Rusiju (Sirija) — sve su to samo ponavljanja. Tramp radi isto što je radio Regan, i njegov cilj je isti: dominacija Amerike nad svim rivalima, stvarnim ili prividnim.
Faktor „Tomahavka“
Pojava ovih raketa početkom 80-ih naterala je sovjetsko rukovodstvo da prolazi kroz mnogo neprijatnih trenutaka. Činjenica je da u to vreme jednostavno nije bilo načina da se ove rakete obore: kod „nuklearnih“ „Tomahavka“ pri prvom ispravljanju kursa (na obalskoj liniji ciljane države) uključivao se režim „nedodirljivosti“: tokom uništavanja rakete bilo kojim oružjem, nuklearni naboj bi eksplodirao. To je činilo odbijanje udara takvih raketa tehnički nemogućim: srušeni „Tomahavk“ je izazivao nuklearnu eksploziju, i nakon toga se stvarala ogromna „rupa“ u protivvazdušnoj odbrani, čak ni „preživeli“ radari nisu mogli da se koriste zbog elektromagnetnih poremećaja posle eksplozije.
Odgovor je bio MiG-31, njegova sposobnost da detektuje jedva primetne ciljeve (a „Tomahavk“ je jedva primetan cilj) na pozadini vode i leda, i izdata je kategorična naredba da se po svaku cenu uništavaju rakete blizu obale.
Drugi važan zadatak je bilo uništavanje nosača u moru, što bi zapravo postalo početak globalnog rata. U relativno mirnom vremenu, svaki prilazak američkog broda sa tim raketama do obala SSSR, prisiljavao je sovjetsku vojnu komandu na preduzimanje mnogo preventivnih mera. Što, međutim, ne bi pomoglo u pravom ratu, ali je psihički izvršilo pritisak na sovjetsko rukovodstvo i zahtevalo je mnogo novca.
Amerikanci su bili svesni toga da će „Tomahavci“ izazvati upravo takav efekat.
U konceptualnom dokumentu iz 1982. godine koji analizira mogućnosti koje nudi modernizacija i povratak u stroj bojnih brodova tipa „Ajova“, od kojih je svaki dobio 32 krstareće rakete (u to vreme je to bio neviđen broj, a do pojave vertikalnih lansera je bilo još četiri godine), navedeno je sledeće:
„...Sovjeti se više neće moći fokusirati na nosače aviona kao jedine brodove Zapada koji predstavljaju značajnu pretnju njihovoj zemlji. Sovjeti su dobro informisani o američkim planovima za opremanje bojnih brodova, krstarica i razarača verzijom rakete „Tomahavk“, koja je namenjena za napad na kopnene ciljeve. Oni razumeju da će to značiti značajno povećanje broja bojnih brodova Zapada, koji su sposobni da napadu SSSR nuklearnim oružjem. Ovo bi trebalo da u velikoj meri zakomplikuje njihov zadatak strateške odbrane, jer će svaki brod morati da se posmatra kao potencijalna nuklearna pretnja“.
Tako se na kraju i desilo, i taj moralni slom koji je 80-ih godina pretrpelo sovjetsko političko rukovodstvo (što je na mnogo načina doprinelo predaji Gorbačova) bio je direktno povezan sa ovim inovacijama. I upravo ovakav efekat Donald Tramp želi da ponovo dobije.
Trampova greška
Tramp pokušava da primeni prethodno uspešnu metodu u sasvim drugačijim uslovima. U tim se godinama sovjetsko rukovodstvo zaista bojalo rata, a sovjetsko stanovništvo je verovalo u njegovu realnost.
Danas nema tog užasnog osećaja vojne pretnje, koje je vršilo pritisak na psihu u osamdesetim godinama, nema rata u Avganistanu koji je uzrokovao ozbiljno narušavanje duha stanovništva, a ni Amerikanci sada nisu isti. Tada su zaista mogli da ratuju u Evropi, a sada ne. Tada su nakon gledanja akcionog filma „Top gan“ mladi ljudi tražili posao u mornarici upravo u bioskopu, a sada više nema ništa od toga. Da bace nekoliko stotina bombardera sa nuklearnim bombama u jednom napadu, oni takođe ne mogu, a i nemaju ih toliko.
Da, SAD se aktivno pripremaju za nuklearni rat, ali ovog puta ih se ljudi ne plaše jer ne veruju u ovu pretnju (iako je ona sasvim realna, nažalost). Da, oni razvijaju mogućnosti za iznenadni nuklearni napad, ali u Rusiji se niko ne brine. Pored toga, svi smo jednom videli da kapitulacija SAD ne dovodi do mira. Danas oni ljudi u Rusiji koji svesno pristupaju pitanjima spoljne politike, imaju potpuno drugačiji stav nego oni osamdesetih godina.
Na kraju se može dobiti jako loš efekat. Tramp, koji je odbio ispunjavanje „predsedničkih inicijativa“, zaista će izazvati nuklearno naoružavanje flote. I na svakoj ruskoj podmornici će se opet pojaviti „crvene glave“ — razni sistemi oružja sa nuklearnom bojevom glavom, od raketa do torpeda. Na američkim brodovima će se pojaviti nuklearne krstareće rakete, a na nosačima aviona nuklearne bombe.
Postoji još jedan opasan trenutak. Određeni rok skladištenja starih nuklearnih bojevih glava, koje su postavljene na „Tomahavke“, odavno je istekao, a njegovo produženje je vrlo problematično i sumnjivo. To znači da će za novu krstareću raketu biti napravljena nova bojeva glava. Uzimajući u obzir tehničku stvarnost i i ograničenja, očigledno je da će to biti napravljeno na osnovu neke već postojeće bojeve glave.
To znači da će Amerikanci imati čitavu porodicu objedinjenih nuklearnih bojevih glava relativno malih dimenzija i težine, očigledno sa objedinjenim interfejsom (u okviru postojećih pristupa konstruisanju oružja u SAD, upravo se ovo može očekivati). Postavlja se pitanje: gde još mogu (bez previše razglašavanja) da postave ove bojeve delove? Ovo pitanje je veoma ozbiljno i treba da postaviti određenim stručnjacima.
Nadajmo se da će prikupljanje potrebnih informacija biti obavljeno uspešno i na vreme, posebno jer je upozorenje stiglo unapred.
Pročitajte još:
