Autor knjige „Bunt dece socijalizma“, posvećene prvoj generaciji jugoslovenskog novog talasa, rok novinar Dušan Vesić daje lični pogled na najzanačajniji pop-kulturni pokret bivše države, ali istovremeno i mnoštvo podataka pa čak i tabloidnih pikanterija iz tog perioda.
U razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“, Vesić kaže da je hteo da „ostavi neku literaturu klincima“ jer sve više njih doktorira, magistrira i diplomira na radovima iz rok kulture. Dodaje da su klinci osuđeni na nepouzdane novinske izvore i na jako malo pristojnih knjiga, pri tom, od tih malo knjiga, opet su neke nepouzdane.
„Učinilo mi se korisnim da im kroz knjigu dam neke osnovne stvari o tom periodu. S druge strane, ja sam tu bio sve vreme. Pišući o tome, ja sam se začudio na koliko sam događaja bio. Prvi tekst u mejnstrim novinama objavio sam 1980. godine, dva tri meseca pre prvog koncerta 'Električnog orgazma' i 'Idola'. Intervju sa Džonijem mi je valjda treći u životu. Nisam hteo da to bude samo moj lični pogled baš zbog toga što deci treba nešto ostaviti, pa sam uzimao razne citate pametnih ljudi koji su o nekim pločama rekli nešto bolje nego što bih ja rekao“, kaže Vesić.
Smatra da je čitalac u krajnjem slučaju na dobitku i dodaje da je razgovarao sa junacima novog talasa i video da oni „posle 40 godina uglavnom imaju različite poglede na ono što se desilo, od onoga što se stvarno desilo“. Neki od njih su mu rekli da ne žele uopšte da razmišljaju o tome.
Dekonstrukcija mitova – nije Džoni Teks Viler
Na primedbu da je dekonstruisao neke od mitova novog talasa, Vesić kaže da je protiv mitova.
„Postoji jedna škola u Beogradu koja se bavi proizvodnjom mitova, ali šta ona radi? Oni uzmu i zamrznu nekog u vremenu. Džoni Štulić je odavno junak iz stripa. Teks Viler je uvek isti. On ne raste, ne razvija se, nikad ne postane ličnost, on je uvek strip junak zamrznut u vremenu. Ti ljudi su jednog dana odrasli, razvili se u nekakve ličnosti i red je da ih kao ličnosti i tretiramo. To je neozbiljno i ne čini im uslugu. Škola mitologije misli da čini uslugu Džoniju što ga stavlja u '81. ili '82. godinu i ostavlja ga tu. A danas je 2020. Neozbiljno je to. Mislim da to ne čini uslugu nikome, ni junaku ni čitaocu“, smatra Vesić.
U „Buntu dece socijalizma“, Vesić se bavi karijerama Azre, Električnog orgazma, Filma, Haustora, Idola, Lačnog Franca, Pankrta, Parafa, Parlamenta, Pekinške patke, Pilota, Prljavog kazališta, Šarla Akrobate i Termita u periodu od 1977. do 1982. godine. Prema njegovim rečima, Džoni Štulić je nesumnjivo najjača ličnost novog talasa.
I bez engleskog uticaja, novi talas bi se pojavio u Jugoslaviji
Vesić kaže da je čitao intervju Srđana Šapera gde on kaže da se novi talas ne bi desio da se pre toga nije desio u Engleskoj, ali se ne slaže s tim, jer misli da bi se novi talas pojavio u Jugoslaviji, bez obzira na engleske uticaje. Možda ne bi imao tu formu, ali bi imao sadržaj koji je imao.
„Živeli smo u nekom društvu koje se reklamiralo kao jedinstveno u svetu i samim tim je jasno da smo morali da imamo govor ljudi koji su jedinstveni na svetu. Morali smo da kažemo neke stvari na drugi način nego oni u Engleskoj ili Sovjetskom Savezu, da nađemo neki drugi ugao. Siguran sam da bi Džoni imao svoj ugao u svakom vremenu, u svakoj situaciji i da bi bio isto tako veliki, kao što i jeste. Možda ne bi svirao u onakvoj trojci sa Lejnerom i Hrnjakom, možda bi iza sebe imao neki orkestar kao Arsen Dedić, teško je reći, ali to nije toliko važno. To što je imao da kaže rekao bi i ovako i onako, samo je pitanje forme“, kaže Vesić.
Značaj novog talasa je u tome što je tad „prvi put u Jugoslaviji neko imao nešto da kaže“, zbog čega ga ne treba svoditi na muzičku formu koja je došla iz Engleske. Sadržaj je bitan i u tom sadržaju Džoni bi se svakako snašao, bez obzira na formu, smatra Vesić.
Balašević: Uhapsite Pankrte
Na primedbu da u knjizi ima mnoštvo tabloidnih crtica, Vesić kaže da poštuje svoje čitaoce i želi da im knjiga bude zabavna, a drugo, bez njih nema razumevanja ličnosti o kojima piše. Sve te crtice imaju svoje značenje, možda će ga neko prepoznati, možda neće, ali sve su one tu da bi se lik junaka te crtice bolje osvetlio, dodaje on.
Jedna od najzanimljivijih je ona, po kojoj je, navodno, Đorđe Balašević pisao novosadskom „Dnevniku“ i tražio hapšenje Ljubljanskih Pankrta, nakon što su dobili nagradu „7 sekretara SKOJ-a“, zato što su „unakazili“ njegovu pesmu „Računajte na nas“.
„Pokušao sam da nađem taj 'Dnevnik' u kom je to navodno objavljeno ali nisam uspeo, što ne znači da se to nije desilo. Možda ja to ne bih ni stavio, ali sam bio strašno ljut na Balaševića zbog pesme 'Računajte na nas'. Ti nemaš pravo da kažeš u ime svih nas iz 50 i neke. Ja sam isto iz 50 i neke i nisam mu dao blagoslov da se kune ikome. Mnogo me je to iznerviralo i onda mi je bilo zanimljivo kad sam naišao negde da je on rekao da treba pohapsiti Pankrte. Mislim da nije loše da stavim 'pričalo se'. Da sam to našao, ja bih stavio ceo citat“, kaže Vesić.
Houra i Prljavo kazalište – nacionalisti od „malih nogu“
Sa stanovišta (para) političkog angažmana, najveći negativac „Bunta dece socijalizma“ je Jasenko Houra čije je Prljavo Kazalište tokom ratnih godina postalo najdomoljubniji, državotvorni hrvatski bend.
Međutim, dijametralno suprotne pozicije Houre sa jedne, ili riječkog Parafa ili Džonija Štulića sa druge strane, pokazuju koliko je novi talas bio raznorodan i koliko se sastojao od različitih ljudi koji su se sticajem prilika našli na jednom mestu, smatra naš sagovornik.
„To je momenat kad se mi određujemo u odnosu na Josipa Broza a još nemamo ni pravo da govorimo o budućnosti, tako da ni Houra ne može da pokaže šta misli. Ali oni su i u početku imali tih tzv. nacionalističkih ispada. Nisu dobili nagradu '7 sekretara SKOJ-a' zbog nacionalističkih ispada nekih svojih članova, tako da je tu već možda moglo da se nasluti šta će biti s njima jednog dana, a mislim da u tom momentu, mi nismo hteli to da vidimo“, kaže Vesić.
Pročitajte još:
