Za skloništa poznata kao Dikia Čeng nije nikada službeno obelodanjivana ukupna veličina kompleksa, niti tačna lokacija svih tunela, ali veruje se da pokrivaju površinu veću od 50 kilometara i da povezuju glavne vladine zgrade, prenosi „Britanski ekspres“.
Napetost između Kine i Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata dostigla je vrhunac 1969. godine kinesko-sovjetskim sukobom na granici.
Kina je zbog toga bila u velikoj pripravnosti za stvarnu mogućnost rata u punoj razmeri i podzemni grad je stvoren kao veliko utočište od nuklearnog napada.
Bivši predsednik Narodne Republike Kine Mao Cedung pozvao je građane da „kopaju duboke tunele, spremaju hranu i pripremaju se za rat“, pa je oko 300.000 civila učestvovalo u izgradnji ogromnog skloništa.
Oni su, pod vođstvom inženjera vojske, stvorili veliku tunelnu mrežu od oko 10.000 atomskih bunkera. Izgrađeni su i restorani, pozorišta, skladišta, fabrike, farme, sportski objekti i sve ostalo što će zajednici možda trebati da preživi nuklearni rat.
Čak bi se i ventilacija vazduha mogla sprovesti od spoljašnjeg sveta, a prema nekim izvorima, tadašnja vlada se hvalila da u sklonište može da smesti celokupno stanovništvo centralnog Pekinga.
Dikia Čeng nikada nije korišćena, pa je osamdesetih godina nekoliko odseka predato lokalnim vlastima koje su ih pretvorile u kancelarije i prodavnice.
Međutim, većina podzemnog grada je u privatnom vlasništvu i mnogi vlasnici odeljenja pretvorili su svoje bunkere u malene stambene jedinice.
Neki stanovnici su ovde živeli decenijama, dok je za druge život pod zemljom bio privremena stanica do useljenja u stan iznad zemlje.
Međutim, zbog zabrinutosti zbog opasnosti po bezbednost stanara, 2010. godine vlasti u Pekingu su odlučile da se nuklearna skloništa više ne mogu koristiti u stambene svrhe.
Pročitajte još:
