Unuk Žaka Iv Kustoa, ronilac Fabijen Kusto, pokrenuo je inicijativu za izgradnju „podvodne Međunarodnu kosmičku stanicu (MKS)“ u Karipskom moru. Za realizaciju ideje biće potrebno 135 miliona dolara. Stanica koja će biti smeštena na dubini od 18 metara, može primiti do 12 ljudi. „Podvodna MKS“ će omogućiti sprovođenje naučnih istraživanja, na primer, pronalaženje lekova, proučavanje klimatskih promena i mogućnosti proizvodnje ekoloških prehrambenih proizvoda.
Morske dubine su zanimale i privlačile čovečanstvo ništa manje nego svemir. Ulogu su odigrale i legende o Atlantidi, i romani Žila Verna i Aleksandra Beljajeva. Bum u istraživanju okeana se dogodio 1960-ih godina, kada je tehnologija omogućila spuštanje na morsko dno i pokušaj da se na njemu izgrade autonomne stanice, ili čak i podvodni gradovi.
Sputnjik navodi najpoznatije projekte podvodnih baza.
Bure stanica
Podvodna naselja se obično nazivaju hidropolisi, a njihovi stanovnici se nazivaju hidronauti ili akvanauti. Glavna ideja je izbeći rizike dekompresije i gubitka vremena tokom dugotrajnog rada i istraživanja na velikim dubinama. Jer zbog potrebe da se prilagodimo promenljivom pritisku, svako ronjenje na velike dubine i podizanje na površinu, rastežu se na nekoliko sati. U takvim uslovima je bolje izgraditi „kuću“ ili neki drugi objekat na dnu, gde bi stručnjaci mogli da žive nedeljama ili mesecima, ne vraćajući se na površinu vode.
Već spomenuti Žak Iv Kusto bio je prvi koji je odlučio da izgradi podvodne istraživačke baze. Za njega je to bila logična faza u istraživanju okeana. Do 1962. godine, Kusto i njegov tim su imali spreman projekat za eksperimentalne građevine. Ona je bila napravljena od obične cisterne, i pošto je podsećala na bure, dobila je naziv „Diogen“.
Ovu stanicu-bure su spustili na dubinu od 10 metara na obalama Marselja, a dvoje naučnika su tamo živeli i radili nedelju dana. Njihov podvodni dom je bio opremljen bibliotekom, televizorom i radiom. Eksperiment je prepoznat kao uspešan, a sledeće godine Kusto je započeo njegovu drugu fazu. Nova stanica je bila veća i imala je oblik trokrake zvezde. Kompleks je takođe uključivao mali hangar za „ronilački tanjir“ Kustoa (mali podvodni aparat) i zaseban stambeni modul, koji je se nalazio na dubini od 30 metara.
Nova stanica je postavljena u Crvenom moru, blizu Sudana. Posada od šestoro ljudi, uključujući samog Kustoa, proveli su tamo 20 dana i snimili film o tome „Svet bez sunca“. On je 1965. godine dobio Oskara za najbolji dokumentarni film godine.
U trećoj fazi projekta, baza je ponovo spuštena u Sredozemno more, ali tada već na dubinu od 100 metara. Akvanauti su živeli u njoj tri nedelje. Nakon toga, Kusto je planirao da izgradi još nekoliko stanica, ali je došlo do sukoba interesa sa sponzorima. Njihovu ulogu su preuzele francuske petrohemijske kompanije, a istraživač okeana se fokusirao na zaštitu životne sredine.
Morska laboratorija
Istovremeno sa istraživačem Kusto, eksperimente na velikim dubinama su sprovodili i Amerikanci, samo što je to bilo pod okriljem Pentagona. Na Bermudima je 1964. godine na dubini od 58 metara postavljena stanica „Morska laboratorija“, koja je bila u vlasništvu američke mornarice. Cilj vojnih naučnika bio je da prouči fiziološki efekat takozvane saturacije (ili zasićenog) ronjenja na ljudski organizam. Tehnika je omogućila dugotrajni boravak ronilaca na velikim dubinama.
Učesnici eksperimenta su morali da žive u modulima, unutar kojih je stvoren povišen vazdušni pritisak, i da udišu veštačku smešu helijuma. Ali prvi pokušaj nije bio baš uspešan. Akvanauti su morali hitno da budu evakuisani, jer se približavala oluja.
Eksperiment je ponovljen godinu dana kasnije. Posade su živele u podvodnoj stanici po dve nedelje, a jedan istraživač je tamo proveo mesec dana. Sve im je bilo na raspolaganju, uključujući i frižider. Treći pokušaj je bio 1969. godine, osim što je odlučeno da se stambeni modul postavi na dubini koja je tri puta veća od prethodnih. Ali dogodila se vanredna situacija: voda je počela da prodire u objekat, a jedan ronilac je preminuo tokom popravke. Program je zatvoren.
Ihtiandar
Ovaj program je realizovan u SSSR. Nije se država bavila njime, već amaterski entuzijasti koji su bili inspirisani uspesima Žaka Kustoa. Mnogi od njih su bili članovi ronilačkog kluba ”Ihtiandar“ u Donjecku.
Projekat je prošao nekoliko faza, postepeno postajući komplikovaniji. Prva podvodna kuća je imala zapreminu od samo 6 kubnih metara i bila je projektovana za dve osobe. Prirodno osvetljenje su pružala četiri prozora od organskog stakla. Takođe je postojala i telefonska veza, a slatka voda i vazduh se se isporučivali kroz cevi sa površine. Ventilacioni sistem je čak omogućavao pušenje unutra.
Kuću su 1966. godine spustili u Crno more u blizini krimskog poluostrva Tarhankut, na dubinu od 11 metara. Hirurg iz Donjecka Aleksandar Haes je proveo tri dana unutra, a njegove kolege su ostale dva dana. Novinari su čuli za eksperiment i dali mu naziv „Ihtiandar-66“.
Eksperiment je ponovljen tokom naredne dve godine. „Ihtiandar-67“ je imao znatno veću zapreminu od 28 metara kubnih. Kao i druga stanica Žaka Kustoa, on je bio konstruisan u obliku trokrake zvezde, a broj članova posade povećao se na pet osoba. Zajedno sa akvanautima, tako su živele i eksperimentalne životinje: morske svinje, pacovi i zečevi.
Podvodna konstrukcija je 1968. godine korišćena za izradu tehnoloških zadataka geodeta i bušača, nakon čega se nisu više vraćali ovom projektu.
Akvarijus
Ovaj projekat i dalje postoji. Podvodna naučna stanica Akvarijus (to jest „Vodolija“) nalazi se na 9 kilometara od obale Floride. Nalazi se na dubini od 20 metara na dnu grebena.
Stanica je sagrađena 1986. godine po narudžbini američke državne agencija NOAA. Laboratorija je proučavala život grebena i njegove stanovnike. Kasnije se NASA pridružila projektu: baza se počela koristiti kao model svemirske stanice, a astronauti su na njoj prolazili obuku, simulirajući izlazak u otvoreni svemir.
U Akvarijusu ima mesta za šest osoba i on se može spustiti na dubinu do 37 metara. To je poput potpuno opremljenog podvodnog stana, u kom se nalazi frižider, klima uređaj, toalet, mikrotalasna pećnica i pristup internetu.
Čamac
Još jedan projekat koji je preživeo romantičnu epohu 1960-1970-ih. Baza se nalazi blizu Akvarijusa. Pre pola veka to je bila naučna laboratorija, čije je osoblje proučavalo greben. Na kraju radnog veka, prostorije su pretvorene u podvodni hotel koji je postao popularan među poznatim ličnostima. Međutim, da biste stigli u hotel, morate imati sertifikat ronioca ili proći obuku neposredno pre useljavanja.
Stanica ima dve dvokrevetne sobe sa velikim prozorima, zajedničku dnevnu sobu i kupatilo. Prilično skromno, ali sve što je neophodno za život je tu. Konstrukcija je potpuno potopljena u vodu i nalazi se na dnu lagune.
Ako se vratimo u 1960. godinu, to je bilo vreme velikih nada, uključujući i one koje su povezane sa očekivanjem naučnog proboja. Čovečanstvo je bilo uvereno da će do početka 21. veka osvojiti Mars, a putovanje u podvodne gradove će postati uobičajeno. Ali eksperimenti Žaka Kustoa i njegovih sledbenika su pokazali da je sa ekonomske tačke gledišta gradnja hidropolisa neisplativa, a i osećaj romantike brzo nestaje.
Ali, istorija se ponavlja i moguće je da će se naši potomci vratiti ideji o naseljavanju morskih dubina.
Pročitajte još:
.jpg){kind=link}