"I po vama, kako treba da postupim sa tim ludakom?"
"Da ga pustite?
"Zašto?"
"Privremeno. Pustite ga... Za par nedelja ćemo ga mi uhvatiti u Sijetlu ili negde drugde". Ukrajinci ne moraju da gledaju film „Rambo“, dovoljno je da uključe vesti.
23. jula u Poltavi je učesnik antiterorističkih operacija (borbe u Donbasu na strani Ukrajinske vojske) Roman Skripnjik, pokušao da ukrade automobil, ali je bio uhvaćen na licu mesta. Skripnjik je dohvatio granatu i kao taoca uzeo policajca (kasnije ga je zamenio za pukovnika policije Poltavske oblasti).
Gubernator Poltavske oblasti Oleg Sinegub izjavio je: „Zahtevi otmičara nemaju nikakve veze sa stvarnošću. On traži da ga ne terete za krađu automobila i otmicu. Pregovori se nastavljaju kako bi se predao.“
Međutim, otmičar je tražio automobil i zajedno sa taocem krenuo ka Kijevu. Usput je ostavio taoca i automobil i pobegao u šumu. Već sledećeg dana, 24. jula, je za poteru angažovana avijacija i psi (sve kao po scenariju!).
„Skripnjiku nisu dali da pobegne – već da pokuša da nestane, razlog tome je, jer je imao granatu kojom je pretio. Tako da je bolje da akciju sprovedemo u šumi, nego da on aktivira granatu,“ objasnili su ovaj cirkus u Nacionalnoj policiji Ukrajine.
Uvereni su da neće dugo biti na slobodi. Najinteresantnije je kako je moguće da su se pojavili tako „uspešni“ ljudi koji policiju vuku za nos. Stvar je u tome da ih je upravo Ukrajina sama stvorila.
„Pucali na sebe“
Glavni vojni advokat Ukrajine Anatolij Matios je još u februaru 2018. godine okrivio rukovodstvo ministarstva odbrane da krije statistiku o broju samoubistava među članovima antiterorističke operacije (ATO): „Za dva meseca ove godine imamo po dva samoubistva nedeljno. Većina njih su mladi ljudi 1995-1998 godište.“
Po njegovim rečima od početka borbenih akcija u Donbasu samoubistvo su izvršila 518 pripadnika od 313.000 učesnika ATO. Dok su cifre u aprilu bile veće – 554 ljudi na 326.000 učesnika. Jasno je da broj raste.
Ovi podaci se mogu uporediti i sa gubicima Vojnih snaga Ukrajine, tako da ne čudi što ministarstvo odbrane i ukrajinske vlasti ne žure da objave informacije.
Niko ne brine o učesnicima rata
Moguće je da je razlog rehabilitacija, obzirom da posle njihovog povratka sa ratišta niko o njima ne brine.
„Danas se uopšte ne organizuje psihološka rehabilitacija učesnika ATO u Ukrajini, obzirom da nije ustanovljen redosled lečenja, tek je sada ministarstvo za socijalni rad poslalo predlog vladi na usaglašavanje,“ rekla je krajem 2017. godine rukovodilac kancelarije za pitanja rehabilitacije učesnika ATO Natalija Zareckaja. U tom trenutku rat je trajao već četiri godine.
Problem je i u tome što u Ukrajini imaju oko 300 kvalifikovanih specijalista za posttraumatske stresne poremećaje. Čak i da rade 24 sata dnevno ne mogu da postignu taj obim posla.
U „civilu“ nema života
Duboko u sebi svako od njih zna da ne rade baš pravu stvar. Oni shvataju da odlaze da „štite“ i „oslobađaju“ ljude, koji ih zbog toga mrze. Oni svaki dan to vide i osećaju. Nije lako rizikovati život, a rizikovati i znati da te ne vole, to je još teže. Pritom, ljudi koji se vrate iz ATO imaju male plate, ne mogu da prehrane porodicu. Zato se mnogi bave reketiranjem ili rade kao čuvari.
Tokom epidemije virusa korona i pada ekonomije, situacija sa platama je još gora. Verovatno se „Poltavski Rambo“ odlučio za otmicu zbog besparice. Znači, čekamo nastavak priče i u drugim krajevima Ukrajine.
Pročitajte još:
