U ovoj emotivnoj priči koja je i publiku prošlog Kustendorfa ostavila bez daha, a čije su glavne junakinje dve bake, nema naracije; pripovedanje uspešno zamenjuju slike živog odnosa sa prirodom, sa svetom malih predmeta, životinja, tih malih čuda prirode…
Bratunac, mesto odrastanja i radnje prvog filma
Rediteljku Maju Novaković zatičemo u Bratuncu, među svojima, u mestu radnje njenog filma. Nedoumicu kako je jedna lična i lokalna priča uspela da postane snažan univerzalni simbol (što su potvrdile i brojne nagrade), Maja otklanja s nekoliko objašnjenja:
„U svet filma sam ušla iz želje da eksperimentišem kroz filmske slike, da film izrazim kao metaforu. Otuda i moje oslanjanje više na simbolički, a ne na narativni tok. Poigravala sam se sa slikama koje pamtim iz detinjstva, vizualizovala sam ih. Koliko je taj jezik univerzalan i dominantan, pokazalo se na festivalima u Rejkjaviku, Torontu, Sarajevu… Publika uvek isto reaguje, sa istim emocijama. Posle projekcije na Sarajevo film festivalu prišla mi je devojka iz Austrije i rekla mi kako se za vreme projekcije uplašila, jer je pomislila da je neko zavirio u njen um, da je video njeno detinjstvo. Izgleda da sam zavirivši u sebe i u svoju prošlost uspela da dotaknem taj univerzalni jezik. I to je neverovatan osećaj: kada shvatite da tu vašu priču i drugi ljudi isto osećaju, da smo svi povezani. Svi mi umemo da volimo i budemo brižni, možda samo ne umemo uvek to i da izrazimo.“
Mikrokosmos koji smo zaboravili
Možda je to povezivanje ostvareno upravo posebnim tretmanom prirode, ona u filmu „A sad se spušta veče“ predstavlja i teren za razumevanje?
— Da, priroda je entitet u filmu, sa njom bake pričaju. U filmu, inače, nema naracije, moje junakinje komuniciraju jedino sa prirodom. Zato sam i želela da na plakatu prikažem te male životinje, insekte, koji su oko nas i da tako ukažem na taj mikrokosmos koji postoji u makrokosmosu. Da pozovem posmatrača na promišljanje o tom malom i neprimetnom svetu koji je deo nas i koji nas se tiče.
I da usporite čoveka 21. veka i pokažete mu da on ceo jedan svet više ne primećuje?
— Inspiracija za film je bila jedna Balzakova rečenica koju sam pročitala pre nekoliko godina, koja glasi „Čovek najlepše o slobodi piše u zatvoru“. Tako sam se i ja pomalo osećala, nostalgično. Zato što sam ja dete sa sela, odrasla sam u prirodi, sa tim bakama sam čuvala ovce kad sam bila mala, a sada osećam da sam postala gluva i slepa za prirodu. A ako jedan dan provedemo na livadi sa svojim stadom, počinjemo da razmišljamo o tim malim stvarima, recimo o životu jednog maslačka, mrava… Shvatamo da su ta sićušna stvorenja jednaka nama… Takva razmišljanja — a ja sam tako u detinjstvu provodila dane — uverila su me kasnije u to kolika je to vrednost, koliko me je zemlja naučila strpljenju i mnogim dobrim stvarima. Upravo iz toga se i javila potreba da zabeležim i sačuvam sve one mentalne slike koje su tada zaokupljale moju maštu. Želela sam da upamtim svoje detinjstvo.
Htela sam da naparvim iskren, svoj film
Da li je za ovakav film, s obzirom na odsustvo reči, istraživanje i izazivanje emocija, potrebna vrsta hrabrosti?
— U mom slučaju ono što je hrabro je to što sam bila iskrena, jer nisam želela da se povinujem filmskim normama i kanonima. Nisam razmišljala o tome kako da snimim film da bi bio uspešan, nije mi to bio plan. Htela sam da napravim iskren film. Sećam se da su mi u toku rada davali sugestije govoreći da nešto nije profesionalno… Nisam ih poslušala, jer sam ovako uspela da zadržim emociju i početnu ideju. Htela sam da napravim svoj film, a ne film koji bi možda bio i bolji i dopadljiviji. Verujem da samo ako smo iskreni prema sebi, postajemo iskreni i prema drugima.
Spektakli su prolazni kao vatromet
Sudeći po nagradama, iskrenost je prepoznata. Da li ste srećni što ste stigli, evo, i do najveće svetske filmske smotre?
— Zbunjena sam, svakako da mije jako drago i da sam srećna. Kad sam čula vest o ulasku u takmičenje za nagradu Oskar, prva reakcija je bila ta da sam počela da plačem od sreće. Jer, bez obzira šta radimo, svi smo srećni kada otisci našeg stvaralaštva daju dobre rezultate, budu prepoznati. Ali, opet, moj film se bavi nekim malim jednostavnim stvarima. On govori o potrebi da naučimo da cenimo jednostavnost, o tome da su spektakli efemerni, prolazni poput vatrometa, da je slava kratkog daha… Zato na sve ovo gledam sa nekom vrstom opreza, ne predstavlja to najveći uspeh… Svakako je lepo kada je čovek koji nešto stvara prepoznat i kada ga nagrade, to ga bodri da i dalje korača, da se time bavi. Ali, da je to presudno — zaista nije.
Bez kompromisa po cenu odustajanja od filma
Znači li to da ni ubuduće nema kompromisa sa onim što je Vaša zamisao, namera?
— Svakako ne. Ako se ispostavi da ne mogu dalje da idem bez činjenja kompromisa, poštenije je da prestanem da se bavim filmom, nego da počnem da udovoljavam filmskom svetu i onome što žele da dobiju.
Pišete li scenario za novi film?
— Radim na novom projektu. Biće to hibridni dokumentarac, nešto između dokumentarne i igrane forme. Inspiracija je došla iz jedne Čehovljeve priče. I ovaj film ću raditi po istom principu, već sad imam dovoljno crteža i skica… Biće to potpuno drugačija tema, ali rukopis će ostati isti.
Pročitajte još:
