Neke od tih ideologija preživele su do današnjih dana i imaju veliki broj pristalica, dok su druge nestale zajedno sa svojim osnivačima. Sve u svemu, dvadeset država, dvadeset ideologija — tako bi se u najkraćem mogao opisati politički pejzaž današnje Latinske Amerike. Specifična politička kultura koja neguje kult vođe (kaudilja), poseban spoj nacionalizma i ideja uvezenih iz Evrope i Severne Amerike, konstantno ometane težnje ka socijalnoj pravdi, učinili su od Latinske Amerike posebno pogodno tlo za razvoj različitih političkih ideologija, objašnjava hispanista Rajko Petrović, autor studije „Političke ideologije u Latinskoj Americi“.
Vođa — gospodar života i smrti
Nijedan drugi region u svetu nije iznedrio toliko jakih političkih figura, od kojih je svaki ostavio jak trag u zemljama u kojima je bio na vlasti, kao što je Latinska Amerika. Tako su i ideološki pravci nazivani njihovim imenima, objašnjava Petrović.
Po Huanu Peronu, predsedniku Argentine, nazvan je peronizam, koji je obeležio dobar deo argentinske istorije u drugoj polovini HH veka i još uvek ima veliki broj pristalica; u Venecueli je poseban ideološki pravac razvio Ugo Čavez, u Boliviji Evo Morales. Meksiko je iznedrio nekoliko jakih predsednika koji su razvijali sopstvene ideologije. I sadašnji predsednik Meksika Lopez Obrador razvija poseban ideološki pravac.
Posebne ideologije pokušali su da zasnuju i desničarski diktatori poput čileanskog — Augusta Pinočea ili njegovog paragvajskog kolege Alfreda Stersnera.
Razlog tome, prema Petrovićevim rečima, jeste taj što je latinoamerička politika u dobroj meri personalizovana, iz čega proizilazi specifičan kult vođe — kaudiljizam (od španske reči „kaudiljo“ — vođa).
„U većini slučajeva, bez obzira da li je reč o nekome ko je vlast preuzeo mirno ili vojnim pučem, bez obzira da li dolazi sa levog ili desnog ideološkog spektra, vremenom nameće sebe kao dominantnu figuru, uzima svu moć u svoje ruke i postaje gospodar života i smrti“, kaže on.
Podneblje Latinske Amerike, dodaje, pogodno je za razvoj kulta „jakog lidera koji će uzeti stvari u svoje ruke, koji će zaštiti otadžbinu, koji će biti na braniku nacije…“.
Fidel — osnivač najpopularnije latinoameričke ideologije
Najpopularniji latinoamerički ideološki pravac sasvim sigurno je kubanska varijanta marksizma, koju je oblikovao kubanski lider Fidel Kastro.
„Nema sumnje da je Fidel Kastro najpopularnija politička figura u istoriji Latinske Amerike, tako da ne čudi da je ta politička ideologija najpopularnija. Ona je nastala u specifičnom kontekstu potrebe kubanskog društva da stekne punu ekonomsku, socijalnu i svaku drugu nezavisnost od uticaja SAD i u kontekstu snažne polarizacije između Istočnog i Zapadnog bloka tokom Hladnog rata“, kaže Petrović.
Jedinstveni spoj nacionalizma i uvezenih ideja
Još jedan razlog za razvoj velikog broja ideologija na tlu Latinske Amerike Petrović vidi u specifičnom spoju nacionalizma i ideja nastalih na evropskom kontinentu.
Tako se u Latinskoj Americi događalo da sarađuju socijalisti i nacisti, da se pojedini lideri podjednako dive Staljinu, Hitleru i nekom evropskom liberalnom lideru, da, kao što je slučaj sa Huanom Peronom u Argentini, primenjuju fašističke ideje.
„U Latinskoj Americi je na jedan čudan način došlo do spoja između nacionalizma, odnosno borbe za nacionalnu emancipaciju, za identitet i komunističkih ili, u najblažem slučaju, socijalističkih ideja, što u drugim zemljama često nije slučaj, jer nacionalizam je, što se može videti na primeru evropskog kontinenta, često suprotstavljen socijalističkim idejama“, objašnjava Petrović.
Primer Huana Perona pak govori o spajanju socijalističkih i fašističkih ideja. Peron, najznačajniji lider u argentinskoj istoriji, u dva navrata vladao je ovom zemljom (1946-1952. godine i 1973-1974. godine), kao vojni ataše u Rimu dvadesetih godina, upoznao je italijanskog fašističkog vođu Benita Musolinija i postao oduševljeni pristalica fašizma.
„Svidela mu se njegova ideologija i Musolini kao ličnost. Bio je toliko oduševljen da je kasnije, kao predsednik Argentine, implementirao jednu vrstu ekonomskog i socijalnog korporativizma, što je dalo i neke pozitivne rezultate“, kaže Petrović.
Ipak, peronizam je kao ideologija evoluirao i danas takođe ima veliki broj pristalica. Trenutni predsednik Argentine Alberto Martinez dolazi iz peronističkih redova. Peronizam je godinama postao ideologija koja spaja argentinski nacionalizam i socijalnu pravdu.
Spajanje, sa evropskog stanovišta, ideoloških protivrečnosti, prema Petrovićevom mišljenju, ima koren i u latinoameričkoj istoriji. Ovaj kontinent, oslobodivši se kolonijalne vlasti, ostao je dezorijentisan, o čemu najbolje svedoče reči Simona Bolivara, jednog od najznačajnijih boraca za slobodu Latinske Amerike: „Dobili smo nezavisnost, ali smo izgubili sve ostalo.“
„Oni su se našli u situaciji da su imali svoje države, ali nisu znali kako i kuda dalje krenuti“, kaže Petrović.
Socijalna pravda — želja svih Latinoamerikanaca
Ideologije koje su izgradili Pinoče i Stresner pripadaju prošlosti, dok su peronizam u Argentini, čavizam u Venecueli, sandinizam u Nikaragvi i kubanski model socijalizma još uvek živi, a preživeli su jer za njih, prema Petrovićevom mišljenju, u Latinskoj Americi postoji plodno tlo.
Te ideologije zalažu se za socijalnu pravdu, što je ključna želja svih Latinoamerikanaca.
„Sa druge strane, plašim se da će u nekoj novoj raspodeli geopolitičkih udela, kojoj, čini mi se, prisustvujemo ovih godina, SAD polako da se povlače na taj deo hemisfere, u svoje ’unutrašnje dvorište‘ i da će pokušavati da vrše daleko veći pritisak kako bi latinoameričke zemlje eksploatisali u ekonomskom i svakom drugom smislu, što će ići u prilog jačanju desničarskih formacija, koje su proamerički orijentisane“, zaključuje Petrović.
Ipak, aktivnosti SAD uvek su rađale levičarski bunt, što naš sagovornik ilustruje primerom Nikaragve, gde se nakon petnaestak godina vlasti proameričkih političkih elita sandinizam na čelu sa Danijelom Ortegom vratio na političku scenu.
