U početku se prvenstveno radilo o vazdušnom izviđanju i bombardovanju. Na primer, prvi profesionalna vazduhoplovna grupa u ruskoj vojsci pojavila se već u januaru 1885. u Sankt Peterburgu (imala je na raspolaganju dva aerostata). Kada je postalo jasno da će nova era u vojnim poslovima uskoro postati stvarnost, postavilo se pitanje i o suprotstavljanju vazdušnim napadima.
Kako se navodi u članku „Poreklo vojnog vazduhoplovstva u Rusiji“ (Vojno-istorijski žurnal, 2002, br. 8), u februaru 1886. na zasedanju Komisije za primenu vazduhoplovstva, golubarske pošte i stražarskih kula u vojne svrhe, izvršena je temeljna analiza pucanja na privezane balone iz terenskog oruđa. U aprilu 1887. vazduhoplovna grupa pretvorena je u Park za vazduhoplovnu obuku.
Nakon toga, 25. jula 1890. na Ust-Ižorskom poligonu u Sankt Peterburgu, ruski artiljerci su prvi put u ruskoj praksi otvorili paljbu na vezane (statičke) aerostate, obezbeđene za ovu svrhu. Paljba je otvorena iz topova kalibra četiri inča. Cilj je bio pogođen, međutim, postalo je jasno da su potrebni dodatni testovi koji su bliži mogućim borbenim uslovima.
Narednih godina pucalo se na pokretne vazdušne ciljeve (aerostati koje su vukli konji), međutim, tek uoči Prvog svetskog rata shvatilo se da je vojsci potrebno specijalno protivvazdušno oruđe. Kao rezultat toga, rođen je protivvazdušni top kalibra 76-mm iz 1914/15. godine, koji se uspešno koristio tokom borbi od leta 1915. godine.
