Obijicu su, prema rečima svedoka, pripadnici OVK zverski mučili, a zatim likvidirali. Jeromonaha Stefana Puljića ubili su kada je iz manastira krenuo po hranu. On je, shvativši da u manastiru ima nedovoljno hrane za narod koji se tu sklonio od najezde terorista, ne javljajući se nikome, uzeo kolica i izašao iz manastira.
Jeziva ubistva srpskih monaha
Jedna od monahinja je primetila da ga nema i pitala gde je otac. Rekli su da je upravo otišao u nabavku sa Vujadinom Vujovićem, nastavnikom koji je sa ostalim Srbima utočište našao u manastiru.
„Otac Stefan je otišao verujući da se ništa loše ne može desiti, kao jagnje Božije, mirno, da bi nahranio bližnje svoje“, piše u monogafiji o nestalim Srbima koje je izdalo Udruženje nestalih i kidapovanih Srba na Kosovu i Metohiji.
Otac Stefan i nastavnik Vujadin se nisu vratili, a ne zna se da li su stigli i u prodavnicu. Kod prve kuće od manastira, pored puta za selo, nađena su samo prevrnuta kolica, kao jedini trag da su tuda prošli. Da li je tu u šumi bila OVK zaseda ili se nešto drugo desilo, niko ne zna.
Otac Stefan je nestao i njegovi posmrtni ostaci, kao i ostalih Srba nestalih i ubijenih tada u Klini i Istoku, pronađeni su mnogo kasnije.
Danas, 19. jula, obeležavamo 21. godišnjicu mučeničkog stradanja jeromonaha Stefana Purića (1964-1999), koga su ubili pripadnici tzv. OVK u selu Budisavci, nedaleko od njegovog manastira gde je služio. O. Stefanu i nastavniku Vujadinu Vujoviću su odsečene glave, a tela bačena u jamu pic.twitter.com/TE13bzQZyS
— Sava Janjic (@SavaJanjic) July 19, 2020
Pripadnici Kfora su po prijavi njegovog nestanka stopirali istragu o njegovom stradanju. U izveštajima policije sa terena tada je pisalo da su vojnici gledali kako su neki ljudi kroz masu vukli sveštenika, kako su ga pljuvali, tukli i čupali za bradu. Bilo je to na putu od manastira u Budisavcima prema Đurakovcu.
Kasnije se saznalo da je najpre odveden u štab OVK u Istoku, potom je zaklan i sa još nekoliko Srba bačen u bunar pokojnog prote Andrije Popovića, mučenika iz Drugog svetskog rata. Kfor nije dozvolio da se bunar istraži.
SPC - sabirni centra za Srbe
Olgica Božanić iz Udruženja nestalih i kidapovanih Srba kaže da je sveštinik potom sahranjen u manstiru Crna Reka.
„Saradanja sa SPC je krenula odmah po našem osnivanju, a neki članovi porodica su i pre osnivanja našeg udruženja tražili pomoć od SPC, jer oni koji su preživeli bukvalno su se skrivali pod okriljem SPC. Po našim informacijama, baš u području Peći i Pećke patrijaršije bio je jedan sabirni centar za Srbe iz Đakovice, Prizrena... Oni su podršku od SPC najviše tražili posle dolaska Kfora“, priča naša sagovornica.
Strašno ubistvo oca Haritona iz manstra Sveti Arhangeli, ispred Doma JNA u centru Prizrena, snimio je nemački novinar koji je sa kontingentom Kfora stigao u ovaj grad.
Ovaj novinar je ispričao da je video (i slikao) kako pripadnici OVK izvode iz kola, legitimišu, uguravaju na zadnje sedište i odvoze (za volan njegovih kola seo je Albanac iz OVK) u nepoznatom pravcu čoveka u mantiji, odnosno monaha SPC. Po saznanju oca Stefana (Milenkovića), tada igumana manastira Sveti Arhangeli, koji je sa ocem Vasilijem poslednji video oca Haritona, tog 15. juna, OVK je tada otela još 11 prizrenskih Srba.
Niko nije odgovarao za njihova ubistva
Jedna muslimanka došla je posle nekog vremena do oca Stefana i arhangelske bratije (tada su pripadnici SPC bili pod zaštitom Engleza i Nemaca iz Kfora) i ispričala im „da je videla kako mudžahedini igraju fudbal sa glavom nekog popa sa dugačkom bradom“.
„Pogrom je nastao nakon dolaska Kfora i svi smo morali da odemo sa Kosova. Pripadnici Kfora su nailazili na tela ubjenih Srba, kontaktirali su sveštenstvo i onda su ih mitropolit Amfilohije i tadašnji vladika Artemije i drugi sveštenici sahranjivali, pošto bi neko od bliskih srodnika nekoga prepoznao. Veći broj Srba i nealbanaca, oko 570, još se vode kao nestali“, dodaje naša sagovornica.
Ona kaže da su telo oca Haritona pronašli u jednoj od masovnih grobnica krajem avgusta 2000. godine u naselju Tusus, iza gradske bolnice u Prizrenu.
„Kfor je pronašao jednu od masovnih grobnica i pozvali su predstavnike raško-prizrenske eparhije da potraže telo oca. Težak zadatak pripao je ocu Mihajlu, koji je među zakopanim i masakriranim telima Srba identifikovao svog brata Haritona. I kako je očekivao, na telu nije bilo glave, sigurno su je uzeli mudžahedini iz OVK i ko zna kud su je odneli. Patolog je kasnije konstatovao da je umro u mukama“.
Kfor stopirao istragu
Posmrtni ostaci oca Haritona iz Gračanice prebačeni su u manastir Crna Reka kod Tutina, gde je nekad bio iskušenik. Na oproštaju, tadašnji vladika Artemije je rekao:
"Oče Haritone, primili smo te ovde kao iskušenika, sada te primamo kao mučenika,“ zapisano je u spisima eparhije raško prizrenske.
Otac Hariton je inače rođen 1964. godine u selu Seocu, kod Lukovske banje na Kopaoniku. Zamonašen je u Svetim Arhangelima 1998. godine 2. maja, uoči praznika Sv. Vladike Nikolaja, kome je kapela u manastiru bila posvećena.
Otac Stefan (Purić) je bio duhovno čedo oca Tadeja i bio je malo stariji u monaštvu od oca Haritona. Bio je jeromonah, i po blagoslovu tadašnjeg patrijarha Pavla prešao je da služi sestrama, prvo u Patrijaršiji, a posle u manastiru Budisavci. Sestre, monahinje, volele su gaiga stalno su se žalile kako nikako neće da jede ni sira, stalno posti, pa se sekirale, „propašće, od gladi će umreti“.
Za Srbe sa Kosova i on i otac Hariton su ovenčani mučeništvom. Te 2000. godine od dvesta-trista tela koje je Kfor našao, na svakom se videlo da nijedan čovek nije umro prirodnom smrću. Ili su bili vezani žicom ili bez glave. Svi su bili mučeni, vađeni su im živo organi...
Za postradale Srbe na Kosovu i Metohiji, kako za one čija su tela pronađena po jamama i grobnicama, tako i za one čija je sudbina do dana današnjeg nerasvetljena, niko nije odgovarao.
