Blagoje Jovović je 10. aprila 1957. godine izvršio u Argentini ljudsku pravdu pucajući u najvećeg zlotvora srpskog naroda – ustaškog vođu Antu Pavelića.
Uz pomoć nekoliko prijatelja, Blagoje Jovović, u nedostatku sudskog procesa i zakonske kazne, sproveo je pravdu nad zločincem Pavelićem. Tako je osvetio stotine hiljada Srba koji su nevini stradali od ustaške kame u stravičnim zločinima u Drugom svetskom ratu. Zlikovac je preminuo od posledica rana koje mu je naneo ovaj heroj. Imenujući ovu ulicu po Blagoju Jovoviću, Grad Beograd ukazuje počast ovom srpskom heroju za njegov herojski čin, i to nakon što je decenijama bio nepoznat za srpsku istoriju i predanje.
Ovaj tekst pisaće na tabli u sadašnjoj Zagorskoj ulici u Zemunu, koja će uskoro poneti ime Blagoja Jovovića. Inicijativu da ovaj srpski heroj dobije ulicu u prestonici, pokrenuo je novembra prošle godine Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda. Skupština Grada će, kako Novosti saznaju, 30. jula doneti odluku o preimenovanju.
O Blagoju Jovoviću, srpska javnost nije mnogo znala. Identitet atentatora na zloglasnog ustaškog poglavnika bio je tajna sve do 1998. kada se posle više od pola veka u emigraciji, Blagoje Jovović vratio u rodnu Crnu Goru i posetio Ostrog gde se ispovedio mitropolitu Amfilohiju Radoviću, a zatim je i javnosti otkrio deo svoje priče. Ne postoji njegovo autorizovano svedočanstvo o atentatu. On je preminuo 1999. nedugo pošto je obelodanio svoj poduhvat koji je zahtevao izuzetnu hrabrost i spremnost na žrtvu.
O Jovoviću se ispredaju legende i pišu publicistička dela, ali sva ona su svedočenja iz druge ruke, objavljena posle njegove smrti 1999. godine. Najviše podataka daje Knjiga o Blagoju Jovoviću, gde je ispovest starog emigranta zapisao i obradio Tihomir Tiho Burzanović. Jovović je u ispovesti tvrdio da je prve vesti o Paveliću saznao iz novina, iz teksta novinara Hosea Difrančeskija, Istranina, predsednika Društva Jugoslovena u Argentini.
„Taj Difrančeski je u argentinskim novinama tvrdio kako je Ante Pavelić u Argentini (…) Pod lažnim imenom (…) I zaključuje kako sad Pavelić živi u Buenos Ajresu, okružen ustaškom pratnjom, slobodan je (…) Ja, kad to pročitam, ne mogu da se smirim“, ispričao je Jovović.
Ranjen u atentatu na Pavelića
Vratio se staroj ideji o atentatu na Pavelića očekujući opštu saglasnost i pomoć emigracije, ali je doživeo razočaranje. Jovovićeva verzija glasi da je planom atentata rukovodio Jakov Jovović, a Blagoje je trebalo da ga izvrši. Kasnije mu se pridružio Milo Krivokapić, koji ga je u ključnom trenutku ostavio na cedilu. Atentat je izvršen u sredu, 10. aprila u 21 čas, u predgrađu Buenos Ajresa gde je živela ustaška emigrantska zajednica.
„Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osetio, video… Počeo da viče: 'Majku ti je..m srpsko-jevrejsku, komunističku!' Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bežao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da verujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi“, pričao je Jovović.
Nije ni osetio da je pogođen hicima Pavelićevog obezbeđenja. Uspeo je da pobegne iz osinjeg gnezda i na neko vreme netragom nestane. U novinama su osvanuli naslovi da je izvršen atentat na bivšeg poglavnika NDH Antu Pavelića i njegova fotografija u bolničkom krevetu. Lažni identitet je pao i Argentina više nije mogla da odbije zahtev za izručenje, ali se umešao fašistički general Franko i prebacio ga je u Španiju kojom je vladao. Pavelić je umro dve godine kasnije, od posledica ranjavanja. Atentator Blagoje Jovović je nastavio da živi mirnim anonimnim životom, skrivajući veliku tajnu.
Iz partizana u četnike
Jovović je Burzanoviću rekao da je rođen u Kosićima kod Danilovgrada, u plemenu Bjelopavlića. Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je kao rezervnog oficira u Strumici, a posle kratkog Aprilskog rata preko Kosova i Metohije se vratio u Crnu Goru. U rodnim Kosićima zatekao je podele između nacionalista i komunista, a pridružio se ovim drugima kada je 13. jula proglašen ustanak.
Jovović je napustio partizane, kako je tvrdio, „jer nije hteo da učestvuje u bratoubilačkoj borbi” i prešao u četnike, prvo u odred Baja Stanišića, svog nastavnika iz škole za rezervne oficire, a zatim u štapsku četu kod svog rođaka kapetana Jakova Jovovića, pomorskog oficira.
U septembru 1944. je uvršten u delegaciju koja je krenula u Italiju na pregovore sa Englezima o iskrcavanju. Kada su stigli, rečeno im je da saveznici sada podržavaju Tita i partizane, pa su članovi delegacije ostali da se potucaju po izbegličkim logorima.
Tajne službe
Neki autori smatraju da je Jovović bio povezan sa jugoslovenskom ili srpskom tajnom službom, a drugi da je imao veze i sa izraelskim Mosadom koji je takođe tragao za „balkanskim Hitlerom”. Jovović u svojoj ispovesti ne govori o saradnji s Udbom, a Mileva Gaćeša Pićan, jedina živa saradnica iz organizacije atentata, to odlučno poriče, i tvrdi da je on bio patriota i antikomunista. To govori i Jovovićeva kći Karina, kojoj je otac pričao da je bio motivisan patriotizmom odnosno pokoljem porodica koje su pobile ustaše.
