Ovako psiholog Aleksandra Janković za Sputnjik određuje ličnu odgovornost u borbi sa virusom korona. Ona smatra da u ovom slučaju lična odgovornost znači razvijanje osećanja koje je potpuno drugačije od osećanja da su svi ljudi oko nas naši bližnji. Aktuelna epidemija je, prema njenim rečima, odlična prilika da se razvije osećanje pripadnosti zajednici, solidarnosti, prepoznavanja problema koje ima druga osoba, razmene na nivou žaljenja i problema koje imamo jedni s drugima.
Šta podrazumeva lična odgovornost
„Lična odgovornost ovde podrazumeva i da mi zapravo ne štitimo samo sebe, nego zaista ono što je otprilike definisano kao čojstvo, štitimo druge od sebe samih, jer ne znamo šta u sebi nosimo. Lična odgovornost ovde je zapravo negde kruna svega i nekog našeg individualno-psihološkog razvoja. Ako smo do sada često na ličnom planu bili veoma neodgovorni, koliko god da smo recimo odgovorni na profesionalnom, vreme je da to uvrstimo u neko svoje uzrastanje i da napravimo korak u neku, ja bih rekla, novu normalnost, ali kvalitetniju. Tako što ćemo malo više uvažavati potrebe drugih, tako što ćemo u situacijama kada se mi ne osećamo dobro, prosto probati da ih zaštitimo, ili čak kad se jako dobro osećamo, ali nismo sigurni šta sa sobom nosimo, razviti to osećanje da je neophodno zaštititi drugog i negde uvažiti možda njegovu preosetljivost“, smatra sagovornica Sputnjika.
Jankovićeva ne razume kakav je smisao proslava u ovom trenutku kada to, kako kaže, deluje krajnje dekadentno. Vi nešto slavite, a čitav svet se bori sa nečim od čega se i te kako umire, dodaje ona, uz mišljenje da svoje individualne potrebe moramo da prilagodimo nečem što je opšte i zajedničko i da naučimo da se neke stvari mogu odložiti, neće nam pobeći.
„Razumem potrebu ljudi da proslave, na primer, rođendan, maturu, da imaju neke svoje trenutke. Ali to je sve moguće uraditi u nekom manjem obimu, bez tih ikonografija koje su do sada viđane. A možda nas to poduči nečemu i zaključimo da ogromna količina novca i taj neki nepotrebni glamur koji se pravi, često nisu ono što nam donosi radost. Radost je zapravo u malim stvarima“, ukazuje Jankovićeva.
Najbolji primer dajemo svojim ponašanjem
Psiholog naglašava da lična odgovornost nije uvek prijatna stvar. Ona podrazumeva zdravo rasuđivanje, kao i to da svojim primerom najbolje može da se utiče na ponašanje drugih:
„U situacijama kada ste recimo hteli da sednete u omiljeni kafić, a on je prepun, to znači da morate to negde da odložite ili da se odreknete svoje potrebe. Da sad pravite neki cirkus ili da počnete da izigravate putujućeg pedagoga koji će objašnjavati nešto drugima i ljutiti se, teško da ćete postići rezultat. Možda je bolje tada se smiriti i reći dobro, ovog trenutka to nije moguće, ali postoje i drugi kafići koji mogu da postanu moji omiljeni, a na kraju krajeva, postoji i drugo vreme. Ono što je važno je naučiti, to je da se pomirimo s onim što je naša nužnost i neminovnost. A najbolji primer zapravo mnogim drugima dajemo svojim ponašanjem, ne time šta govorimo, nego time kako se ponašamo i mislim da lična odgovornost i smirenost jesu nešto što i na druge deluje kao bolji pedagoški savet ili mera, nego da im pričate satima.“
Pravilan razvoj svesti osnov za formiranje odgovornosti
Sociolog Uroš Šuvaković navodi da je za razvijanje lične odgovornosti kod građana veoma važan uticaj na razvoj svesti o važnosti adekvatnog ponašanja tokom epidemije kovida 19, te da, ko nema svest, nema ni griže savesti i za njega moraju da postoje sankcije koje propisuje država u okviru svog nivoa odgovornosti.
„Naša lična odgovornost mora da znači da mi posedujemo svest. Pokojni akademik Radomir Lukić je napravio razliku između pravne norme i moralne norme. Kod pravne norme uvek imate sankciju. Tako, ako je država propisala da moraju da se nose maske, onda ona mora i da kazni onoga ko ne nosi maske u autobusu. Kako će da ga kazni? Pa, recimo kontrolor će mu naplatiti kaznu ili da ga bar izbaci iz autobusa. A sankcija za moralnu odgovornost je griža savesti. Grižu savesti možete da imate samo ako imate svest o tome šta činite. Ta svest mora da se razvije kod ljudi. Ona nije kratkoročan proces i vi ne možete kod ljudi koji su antisistemski raspoloženi, kao što su bili ovi demonstranti ispred Skupštine, vi uopšte ne možete da razvijete tu svest. Ali zato morate da primenite pravnu normu“, objašnjava Šuvaković za Sputnjik.
Da bi došlo do razvoja svesti, koja će biti osnov za individualnu ličnu odgovornost, Šuvaković tvrdi da je edukacija građana od strane zdravstvenih radnika ključna. Prema njegovim rečima, razvoj interneta omogućio je da se na brz način dođe do raznovrsnih informacija, pa i onih neproverenih. Tako on ukazuje da nije potvrđeno da se virus korona prenosi vazduhom, već da je to kapljična infekcija i da zbog toga nije neophodno nositi masku na otvorenom, osim ukoliko ne postoji mogućnost pravljenja fizičke distance.
„To je ključno pitanje za razvijanje svesti. Neko ko je laik za medicinu, on se opredeljuje hoće li verovati lekarima ili neće. Važno je izneti mu dobar argument i to na prosečnom nivou razumevanja, ne na naučnom, već preraditi to da svako ko ima prosečnu inteligenciju i prosečno obrazovanje to može da razume, zašto treba nositi masku“, smatra sociolog.
