Kulminacija u ovoj nesrećnoj epizodi dolazi artikulisanjem parole „patriotizam se ne sipa u traktor“. Opštepoznato je da su isključivo evrointegracije pogonsko gorivo.
Ma koliko sve to, sa ove vremenske distance, izgledalo besmisleno, posledice su ostale. Sloganima i dosetkama nekada se verodostojnije opisuju namere vlasti i osigurava javna ili međunarodna podrška, nego što se to čini državnim strategijama. Raspad institucionalnog sistema usled neustavnog delovanja destabilizovao je sistem do krajnjih granica, a zaokret u „kosovskoj politici“ doprineo promeni kursa, zbog čega su iz ruku ispuštene brojne nadležnosti zarad neizvesnog, ali čvrsto obećanog članstva u EU.
Nakon toga je povratak na staro, obnova poverenja u sistem i raspolaganje izvornim nadležnostima mukotrpan i dug proces, često i nemoguć. Menjaju se okolnosti, politički procesi imaju svoju dinamiku, sve prošlo postaje deo istorije. Učinjena šteta obično je nenadoknadiva.
Kad se državi lansiraju parole sa hlebom, patriotizmom i traktorom...
Legalizam je važan, neizostavan u vođenju države, definisanju unutrašnje i spoljne politike, direktno se tiče planiranja i osmišljavanja razvoja. Poštovanje ustavnih odredbi i „hleb nasušni“ su i te kako povezane stvari, kao i „traktor i patriotizam“.
Države i narodi se rukovode isključivo sopstvenim sebičnim interesima zasnovanim na principu samozaštite, osiguravanju nacionalne bezbednosti kao preduslovu ostalog, patriotizam se u tom kontekstu podrazumeva.
To je osnovni postulat realističke škole mišljenja. Savezništva, integracije, prenošenje dela nadležnosti na međunarodne organizacije samo su sredstva zarad postizanja cilja. Ako se proglase za cilj, onda se i sopstveni interesi pretpostavljaju tuđim, nacionalna bezbednost zavisi od tuđih geopolitičkih projekcija, a razvoj domaćih sistema, od ekonomskog, preko zdravstvenog i školskog, do političkog, usmerava se spolja.
Naravno, uvek dođe trenutak kada su reforme neophodne, kada legalni okvir postane anahron. Evolucija čini svoje. Ipak, za te promene je neophodna volja većine.
Poučan primer Makedonije
Ako je teško učiti na sopstvenim greškama, može na tuđim. Nema boljeg friškog primera od Severne Makedonije.
Zoran Zaev je potpisao Prespanski sporazum, u samom tekstu dokumenta se navode i podrazumevane ustavne promene. Samo ovo je već dovoljno skandalozno, jer interne procedure u suverenoj zemlji (izuzimajući autokratije) propisuju prethodnu saglasnost nadležnih organa za zaključivanje međudržavnih sporazuma, pošto sve mora biti oposleno u postojećim ustavnim okvirima.
U Prespi bejaše dogovoreno da do tada važeći privremeni sporazum iz Njujorka (iz 1995. godine) bude stavljen van snage, te da se zvanični naziv države promeni u Republika Severna Makedonija.
Još skandaloznije je ponašanje vlasti tokom i nakon organizovanog referenduma. Referendumsko pitanje uopšte nije sadržalo ono oko čega se trebalo izjasniti (promena imena države), već glasilo: „Da li ste za članstvo u EU i NATO uz prihvatanje sporazuma između Republike Makedonije i Republike Grčke?“
Državna izborna komisija, pošto je izašlo nešto preko trećine upisanih birača, donosi rešenje da odluka nije usvojena. Logično, jer je ustavni uslov za priznavanje referenduma da učestvuje natpolovična većina. Uprkos svemu, Zaev proglašava referendum uspelim, a Angela Merkel poziva na „poštovanje volje građana“.
Jens Stoltenberg pozdravlja što se „jasna većina izjasnila u korist sporazuma o imenu, u korist pridruživanja EU i NATO“-u, samo usput dodaje da izlaznost „nije bila toliko velika koliko su se mnogi nadali“.
Prenebregava se činjenica da skoro dve trećine građana nije podržalo predlog. U Sobranju se potom većina „krpi“ pritiscima i ucenama, čak pritvaranjem i „kidnapovanjem“ poslanika. Johanes Han lakonski zaključuje da je to samo primena „balkanskih metoda“. Nelegalno se u daljoj institucionalnoj proceduri pretvara u legalno na temelju premijerovog proglašavanja referenduma uspelim, što se od strane „međunarodne zajednice“ (EU i NATO) prihvata kao tačno, ponavlja i time u njihovoj perspektivi određuje legitimnim.
Legitimnost ne počiva na legalnosti, već se sumnjiva legalnost gradi na konstruisanoj legitimnosti. Naposletku, odluka je usvojena, priča završena.
Za EU i NATO referendumski proces nije sporan, ionako je „konsultativni“. Dovoljna je bila izjava Zaeva da se na nju nadovežu. Kao što su upotrebnu vrednost imale zarad saradnje sa Hagom parola „Ustav se ne maže na hleb“, a za uvođenje Euleksa na Kosovo duboka misao o „patriotizmu i traktoru“.
Nakon svega, kako Biljana Vankovska podvlači, ostaje jedna mogućnost: zahtev za poništavanjem Prespanskog sporazuma prema Bečkoj konvenciji, zbog toga što je Ustav promenjen nelegalnim putem.
Međutim... Da li je to realno, kada i kako može biti izvodljivo? Promena imena države je notirana i prihvaćena od svih članica UN, prijem u NATO se odigrao pod tim imenom, tu je i „albanski faktor“ većinski saglasan sa promenom, nastupile su krupne političke posledice.
Ustav i zakoni, a ne zvona i praporci
Učinjena šteta najverovatnije je nenadoknadiva. Uz to, društvo ostade na dugi rok tragično podeljeno na nezadovoljnu većinu i „umrtvljenu“ manjinu, identitetsko pitanje je otvoreno, kolektivno samopouzdanje kopni.
Ima li u takvom političkom ambijentu budućnosti i razvoja?
Zato, da se vratimo Ustavu i zakonima, normama koje osiguravaju nacionalnu bezbednost i omogućavaju odbranu pozicije, ubuduće i jačanje položaja, a ne „zvonima i praporcima“.
Biće razgovora o Kosovu u različitim formatima, biće obećanja i predloga, američkih i briselskih, biće podsticanja da se nešto proglasi uspelim, a nešto nemogućim. Biće doskočica predstavljenim za veliku mudrost. Ali, legitimnost odluka mora proisteći iz legalnosti. I mora počivati na nesumnjivoj i nekrivotvorenoj volji građana. Ni manje ni više od toga.
Drugačiji pristup ostavlja posledice. Krupne i dugoročne.
Pročitajte još:
