Pre nekoliko dana, poznati onlajn list „Er rekognišon“ je napisao da Rusija nastavlja sa razvojem MiG-41, takozvanog perspektivnog avijacionog kompleksa za daleko presretanje — PAK DP, „novog bombardera dugog dometa“.
Porodica PAK
Ugledne kolege su napravile malu grešku: PAK DP je lovac-presretač, a bombarder je PAK DA. Najverovatnije se razlog krije u činjenici da o perspektivnom bombarderu govore više nego o lovcu. I nema mnogo vesti o ovoj letelici koju zovu i MiG-41. U avgustu 2018. godine, generalni direktor ruske korporacije za proizvodnju aviona „MiG“ Ilja Tarasenko izjavio je da su započeti istraživačko-konstruktorski radovi na stvaranju PAK DP. A 16. jula ove godine, već kao šef dva velikana ruske avionske industrije „MiG-a“ i „Suhoja“, Tarasenko je izjavio za Sputnjik da je krajem prošle godine komisija ruskog ministarstva odbrane odabrala najperspektivnije projekte ovog avijacionog kompleksa i da se radovi u ovoj oblasti nastavljaju.
U Rusiji je dvehiljaditih godina započet razvoj nekoliko projekata avijacione tehnike budućnosti, koju su objedinjeni pod terminom „perspektivni avijacioni kompleks“ (PAK). Najpoznatiji je PAK FA — perspektivni avijacioni kompleks frontovske avijacije, avion koji svi znamo kao Su-57. On već prolazi testiranja.
Pored PAK FA, započeti su radovi i na drugim perspektivnim projektima: PAK DA (avijacija dugog dometa) — projekat teškog strateškog bombardera-nosača rakete, PAK TA (transportna avijacija) — projekat budućeg transportnog aviona koji će zameniti An-124 „Ruslan“, i PAK DP (daleko presretanje) — može se reći da je ovo ruski odgovor na američki SR-72 Aurora, projekat perspektivnog lovca-presretača, koji bi do kraja 2020-ih godina trebalo da zameni avion MiG-31.
Ruski sever slaba tačka
Geografski položaj Rusije imao je presudan uticaj na formiranje izgleda lovaca-presretača dugog dometa. Ogromna, nenaseljena prostranstva na dalekom severu bez sistema protivvazdušne odbrane, omogućili su interkontinentalnim bombarderima dalekog dometa potencijalnih protivnika da slobodno prodiru u centralne regione zemlje. Postavljanje mreže radara na severu moglo bi rešiti pitanje otkrivanja vazdušnog napada, i razmotrene su dve varijante za odvraćanje napada:
- instalacija velikog broja protivraketnim sistema (mada sa očiglednim nedostatkom, a to je njihov ograničeni domet)
- konstrukcija aviona presretača sa dugim trajanjem leta, koji bi mogao duže vreme da se nalazi u zoni borbenog dežurstva i u slučaju otkrivanja neprijateljskih bombardera, mogao bi da ih presretne.
Tako je krajem pesesetih u SSSR-u postojao projekat teškog lovca dugog dometa Tu-128, koji je imao domet leta veći od 2.500 kilometara i nosio je četiri rakete „vazduh-vazduh“. Tokom osamdesetih godina Tu-128 na severu zemlje su počeli da zamenjuju najnaprednijim presretačem dugog dometa u to vreme — MiG-31.
Ova letelica je jedinstvena na svoj način. Brzina do 3.000 kilometara na sat, dugo trajanje leta, mogućnost vođenja vazdušne borbe sa bilo kojim savremenim avionom, plus funkcije „letećeg radara“ i komandnog centra koji može navoditi druge avione na vazdušne ciljeve neprijatelja. Četiri MiGa-31 mogu svojim radarskim poljem da kontrolišu do 1000 kilometara vazdušnog fronta.
Ovaj avion ima novu modifikaciju MiG-31BM, zahvaljujući kojoj avioni mogu ostati aktuelni još dugo vremena. Ali problem je u tome što MiG-31 nikada nije imao stelt tehnologiju, pa će biti teže boriti se sa avionima pete generacije. Zbot toga je vazdušnoj floti potrebno obnavljanje.
Što manje pilota, to bolje
PAK DP (MiG-41), koji se konstruiše da zameni MiG-1, osim što će od njega preuzeti sve kvalitetne dorade iz prošlosti, dobiće i nekoliko novih funkcija.
Kao prvo, PAK DP će zapravo postati lovac šeste generacije. Sada se smatra da se takvi avioni mogu koristiti i u bespilotnim verzijama. Digitalni inteligentni sistem novog aviona trebalo bi da pruži mogućnost upotrebe daljinskog upravljanja sa zemlje ili sa drugog aviona, kao i mogućnost samostalnih bespilotnih akcija. Naravno, ovo će uveliko olakšati upravljanje avionom pilotu, koji će moći da posveti više pažnje radu sa kompleksom za praćenje atmosfere u vazduhu i sistemima oružja. Verovatno će zahvaljujući takvim mogućnostima, Mig-41, za razliku od MiG-1 i Tu-128, postati avion sa jednim pilotskim sedištem, dok su prethodnim presretačima dugog dometa upravljali uvek dva pilota: glavni pilot i navigator-operater radarske stanice i raketnog sistema.
PAK DP će iznenaditi sve svojom brzinom i otpornošću na toplotu. Procenjena visina leta PAK DP je više od 30 kilometara, a brzina do 4 maha i više. Sada samo balističke i hipersonične rakete lete ovom brzinom. Naravno, postizanje takvih brzina je nemoguće bez novih motora i posebne konstrukcije aviona, koja mora biti takva da što više smanji otpor vazduha. Važni su i materijali, koji mogu da izdrže zagrevanje na visokim temperatura, koje su karakteristične za kretanje u atmosferi pri takvim brzinama.
Konstrukcija aviona tipa MiG-25, MiG-31 ili američkog SR-71 „blekbrd“, nije imala samo neobičan oblik, već je i napravljena korišćenjem specijalnih čeličnih legura koje su otporne na toplotu. Mislim da će sada u sličnom avionu ostati čelik, ali veliki deo konstrukcije će biti napravljen od novih kompozitnih materijala.
Za sada, odsustvo bilo kakvih „zvaničnih“ ilustracija budućeg izgleda PAK DP ostavlja ogroman prostor za maštu majstorima „fotošopa“.
Perehvatčik MiG-41: «Lisья gončaя» XXI veka - https://t.co/k1xvqJaDzU pic.twitter.com/Ur1twer3JX
— mirychAG (@AgMirych) July 13, 2020
Može se samo pretpostaviti da ako konstruktori žele da postignu optimalnu nevidljivost aviona, on treba da bude bez vertikalnog repa i sa najmanjim brojem ispupčenih delova, a takođe je potrebno smisliti najbolju konstrukciju maksimalno zakrivljenog krila. Jasno je i da oružje treba da bude smešteno u unutrašnjim pregradama.
MiG-41, po analogiji sa MiG-31, moraće da nosi univerzalne rakete za daleko presretanje, koje će obezbediti uništavanje vazdušnih ciljeva na dometima do 300 kilometara i više. Ovaj avion bi mogao postati univerzalna platforma za presretanje ne samo klasičnih vazdušnih, nego i hipersoničnih, pa čak i svemirskih ciljeva. Pored toga, ne bih isključio mogućnost pojavljivanja udarne modifikacije takvog aviona, to jest, naoružanje aviona raketama „vazduh-zemlja“.
Jedinstven avion, ali da li je zaista potreban?
Prema izjavama čelnika ruske avionske industrije, radovi na projektu verovatno neće biti završeni pre 2025. godine. I do kraja dvehiljadedvadesetih godina mogu početi prve isporuke novih aviona Vazdušno-kosmičkim snagama Ruske Federacije. To je optimističan scenario razvoja događaja i pod uslovom da svi tehnički problemi na putu konstrukcije novog aviona budu uspešno rešeni. Ali pored čisto tehničkih izazova sa kojima će se suočiti tvorci novog aviona, postoji još jedan problem: još nije u potpunosti jasno da li je vojsci potrebna tako jedinstvena i skupa letelica.
U svetskoj vojnoj avijaciji, u principu postoji tendencija ka univerzalizaciji letelica, a pre ili kasnije svi konstruktori će doći do ovog koncepta, jer će sa svakom generacijom konstruisanje novog aviona biti skuplje. Nešto slično već vidimo u američkom F-35 i ruskom Su-57. Oni podjednako uspešno mogu izvršavati udarne misije i voditi vazdušne borbe. PAK DP neće postati univerzalni avion.
Ne treba zaboraviti da mnogi „propusti“ u odbrani mogu biti popunjeni jeftinijim i već proverenim protivavionskim raketnim sistemima, čak i pored njihovih nedostataka. Ali ako projekat PAK DP dobije zeleno svetlo, onda postoji šansa da u narednoj deceniji budemo svedoci novog kvalitetnog pomaka u razvoju avijacije.
