„Ajmo, glave gore“
Gde počinje priča o najpoznatijoj beogradskoj Bokeljki, koja je igrom srećnih okolnosti između matematike i muzike izabrala ovo drugo? Možda u detinjstvu, u kome je postizala dobre rezultate u plivanju i gimnastici, ali, zahvaljujući majci, i u muzičkoj školi „jer je to važno za žensku decu“.
Možda na prvoj stranici priče o ovoj izuzetnoj ženi stoji ansambl „Branko Krsmanović“? Ili je to ipak studentska soba u kojoj je znala da na karonu nacrta klavirske dirke i tako „vežba“ za ispit... Mnogi će reći da je pravi početak onaj njen neponovljivi izlazak na scenu, koji je obarao s nogu i najzahtevniju publiku koja je bez daha pratila kretanje ruku u vazduhu, u tišini pre prvog tona... U onom trenutku kada maestro u dugoj haljini proverava još jednom da li su sve fascikle na dobroj strani, a sve glave podignute gore, sa osmehom...
Za dirigentkinju Vesnu Šouc, nekadašnju studentkinju u klasi profesorke Matić Marović, prava priča počinje – prvim susretom.
„Naš prvi susret bio je na probi Akademskog mešovitog hora Fakulteta muzičke umetnosti u kojem sam kao tadašnji brucoš počela da pevam. Taj momenat kada ona ulazi iz dekanata u salu, taj muk koji je usledio je nezaboravan“, seća se Vesna Šouc susreta sa svojom budućom profesorkom dirigovanja.
„Odmah se suočite sa osećanjem neverovatne discipline, a potom sa tom magičnom energijom i savršenoj dirigentskom tehnikom, sa znanjem... Imala je nešto što ne može da se nauči – energiju. Sećam se da je od prve probe davala sve od sebe, u svakom trenutku, u svakom aspektu njenog profesionalnog života, ali je to isto tražila i od svih nas. Imala sam čast da budem student dirigovanja u njenoj klasi i to prvi njen student od prve godine do kraja magisterijuma“, kaže Šouc.
Ona otkriva da je iz zamke imitacije spasila upravo Darinka, pomogavši joj da pronađe svoj stil i odnos prema ansamblu...
Bila je rođeni lider
„Razumela je moju potrebu za samostalnošću i potvrdila to ukazavši mi poverenje već na prvoj godini: dala mi je u zadatak da spremim „Karminu buranu“ sa fakultetskim horom. Prepoznala je moju potrebu i pustila me“, seća se Vesna i dodaje da ta podrška i razumevanje nisu prestali ni u svim godinama u kojima je i sama postala dirigent.
Na pitanje kako je moguć taj spoj čelične discipline s jedne i gotovo familijarne nežnosti i bliskosti s druge strane, Vesna Šouc kratko odgovara da je to otuda što je Dara bila rođeni lider.
Kod nje se umesto „ne“ govorilo „kada“
„Kada uđe u prostoriju, mi svi stanemo, svi je slušamo... Kod nje nije moglo da se kaže „ne“, nego samo „kada“. I svi smo to radili sa voljom i entuzijazmom. Tražila je od nas ono što je zahtevala i od sebe, bila je primer svima nama. Često je govorila: „Tajna moga uspeha je u tome što volim da radim“.
Podsećajući da je naša prva žena dirigent dosegla svetske visine, naročito u horskoj muzici, Vesna Šouc ističe i ono što je Darinka Matić Marović učinila za Katedru za dirigovanje i Fakultet muzičke umetnosti. I to je, kaže, još jedan Darin neizbrisiv trag.
Zaboravljali su titule i jednostavno je zvali Dara
„Bila je spoj prirodnog autoriteta, znanja i talenta. Njeni dirigentski pokreti su bili jedinstveni. Njena energije takođe. U vreme mojih studija jednom je rekla „ovo je moj hiljaditi koncert sa „Kolegijumom“. A koliko je tek od tog trenutka do danas bilo koncerata... Zamislite, treba se samo obući i našminkati hiljadu puta, izaći pred publiku i pokloniti se, a kamoli koncertirati“, sa setom se dirigentkinja Šouc seća neponovljive energije profesorke Matović.
Da je ovu izuzetnu i zahtevnu ženu bilo lako voleti, potvrđuju članovi njenih ansambala, studenti, saradnici koji bi zaboravljali sve titule i jednostavno je zvali Dara.
I želja da publici donese radost bila je jedna od važnih misija Darinke Matić Marović. Kažu da je uvek pred izlazak na scenu govorila „Ajmo gore glave, osmeh, osmeh“...
„Znalo se u kojoj se ruci drži fascikla, da glava ide ka publici, i da ne može bez osmeha. Nedavno sam gledala koncert iz 2013. godine na kome je profesorka dirigovala prvim delom koncerta, a ja drugim. Vi vidite taj izlazak na scenu i shvatate da već od tog trenutka kreće magija. I shvatite da je, kad se koncert završi, samo ona mogla da drži takav aplauz toliko dugo, da napravi taj čarobni spoj publike i ansambla. Taj način na koji se poklanjala publici, pokazivanje na ansambl, na soliste, sve smo to mi učili od nje, ali je samo ona mogla to tako da uradi“, kaže Vesna Šouc.
Žena u vrhu muškog posla
Za dugogodišnjeg Darinkinog prijatelja i kolegu, dirigenta Vladimira Markovića, nije bilo ništa prirodnije nego da se na čelu jednog tipično muškog posla nađe žena. Jer je ta žena – Darinka Matić Marović.
„Znali smo da se od nje može očekivati samo najbolje. Ta želja da sve zadatke obavi kako treba i ta njena energija koja je bila poslovična, uveravala nas je sve da je to prirodan izbor i da će taj naš prvi ženski dirigent imati veliki uspeh.“
Tajnu tog Darinkinog uspeha Marković vidi u njenoj fokusiranosti i spremnosti.
„Samo zahvaljujući tome mogla je da izdrži tu količinu obaveza. Biti u isto vreme profesor, dekan, pa rektor, voditi dva ansambla, imati nastupe, snimanja, turneje i to dugi niz godina... To je količina obaveza koja ne može da se kao plan smesti u jedan dan, a kamoli da se obavi na pravi način. Ali, ona je uspevala, jednostavno - sve je stizala“, priseća se Marković.
Imala je mnogo talenta za scenu
Da je ovaj prvi ženski dirigent dao snažan doprinos afirmaciji domaćih autora potvrđuje i Marković podsetivši da je mnoga savremena domaća dela upravo Darinka premijerno izvela sa svojim ansamblima.
„Naročito je mnogo horskih kompozicija domaćih autora koja je premijerno izvela sa „Kolegijumom“, dela jednog Konstantina Babića, Duška Kostića i mnogih drugih. To je važno reći, pogotovo što znamo da naši kompozitori nemaju uvek šansu da im dela budu izvedena. I tu je Darina uloga velika. Ona je popularisala muziku, ljudi su voleli da slušaju sve što izvodi. Imala je mnogo talenta za scenu. Svaki njen koncert je bio dupke pun, na onima na Kolarcu ljudi su često stajali sa strana. A ona je tada blistala. Dirigentski pult i scena bili su njena prirodna sredina“, objašnjava Vladimir Marković.
Sa setom se prisećajući dobrog i plemenitog duha svoje dugogodišnje koleginice i prijatelja, Marković otkriva i jedan Darin poseban dar: da drugog daruje podsticajem, podrškom i lepim rečima.
„Toliko puta je imala potrebu da mi za moj posao uputi kompliment, iako nisam siguran da je bio zaslužen... Ali, to je Dara. To je taj njen vedri duh, ta energija njenog bokeljskog govora, pokreta, osmeha, koji je unosila među nas. Jedinstvena i neponovljiva... Želim joj dobro more...“
