To smatra docent Filološkog fakulteta u Beogradu i viši naučni saradnik Instituta za srpski jezik SANU Viktor Savić i dodaje da je ta rukopisna zbirka sazdana od samih bisera srednjovekovnih rukopisnih spomenika, te da je Miroslavljevo jevanđelje na dostojan način predstavljalo našu kulturu u toj zbirci.
Gest Rusije objedinio Miroslavljevo jevanđelje
166. list Miroslavljevog jevanđelja koji će iz Rusije stići u Beograd odigrao je veliku ulogu u otkrivanju samog rukopisa. Bez njega, celo jevanđelje bi možda zauvek bilo izgubljeno.
Kada je arhimandrit Porfirije Uspenski boravio u Hilandaru 1846. godine, izvadio je list iz jevanđelja i uvrstio ga u svoju dragocenu rukopisnu zbirku. Tada jevanđelje nije nosilo naziv koji ima danas.
Nešto više od četvrt veka kasnije, u Kijevu je organizovana Arheološka izložba na kojoj su bili izloženi predmeti iz zbirke Porfirija Uspenskog, među kojima i pomenuti list i prepis zapisa iz jevanđelja koji je ručno sačinio arhimandrit Porfirije.
Tu izložbu je posetio naš istoričar i filolog Stojan Novaković, koji je, videvši list i prepis, shvatio o kakvoj knjizi je reč. Nakon toga je u Hilandar poslao svog učenika Ljubomira Stojanovića, koji je odatle doneo izvode iz teksta i književno-jezičku analizu. Novaković je to delo kasnije nazvao Miroslavljevo jevanđelje.
„Taj list je imao izuzetnu ulogu. Zahvaljujući tom posrednom upoznavanju sa celom knjigom, ona je sačuvana. Da se to nije dogodilo, Miroslavljevo jevanđelje bi, kao i mnogi drugi izuzetno dragoceni rukopisi koji su se nalazili u Hilandaru ili drugim svetogorskim rukopisnim zbirkama, naprosto nestalo“, istakao je Savić.
Savić kaže da je list reprezentativan kao i celo jevanđelje, ali da ima i važnijih delova knjige. Njegov značaj leži u tome što je svojim visokim kvalitetima nagovestio iz kakve knjige potiče.
Pažljivo odabran list
Kada je Porfirije Uspenski uzeo list, to je učinio uz veliku pažnju prema delu. Na to nam ukazuje činjenica da je nije isekao poslednji list sa zapisom o tome kako je knjiga nastala, koji ima najveću dokumentarnu vrednost.
„On nije želeo da krnji knjigu. Uzeo je jedan list koji se nalazio u kalendarskom delu knjige. Dakle, ne iz pokretnog, već iz nepokretnog dela ciklusa, na dan kada je došao u manastir. Verovatno su mu monasi, kao gest prema izuzetnom gostu, učinili i dali mu da uzme taj list, što je inače bilo uobičajeno u 19. veku“, objašnjava Savić za Sputnjik.
Dragocenost slovenskog nasleđa
Miroslavljevo jevanđelje u javnosti se smatra najstarijom srpskom rukopisnom knjigom, što Savić negira i tvrdi da imamo i starije.
To jevanđelje je, svakako, jedna od najreprezentativnijih rukopisnih knjiga i vezana je direktno za porodicu Stefana Nemanje – bila je namenjena za njegovog brata, kneza humskog Miroslava.
Iako se upotrebljavala vekovima, njen izgled nije mnogo narušen. Savić smatra da je to zbog toga što se koristila samo u izuzetnim prilikama. Posmatrajući je iz umetničkog ugla, ona predstavlja izuzetnu dragocenost u ukupnom slovenskom nasleđu.
Miroslavljevo jevanđelje po tipu je puno izborno jevanđelje, što znači da može da se koristi za kompletno manastirsko bogosluženje.
„Taj tip teksta je iz jedne od najstarijih grana koje postoje u slovenskoj kulturi. Njegov arhetip seže do 10, 11. veka. Predložak sa kog je jevanđelje prepisivano seže u jednu dosta dublju starinu. Miroslavljevo jevanđelje, skoro pa jedino u svojoj vrsti, ima izuzetno mesto u slovenskoj filologiji i proučavanju slovenske Biblije“, naglasio je Savić.
Pročitajte još:
