Enio Morikone je komponovao muziku za više od 500 filmova, kao i za televizijske serije. Pisao je i kamernu instrumentalnu muziku, koju je 1985. godine izvodio na turneji po Evropi, lično dirigujući orkestrom na koncertima.
Dobitnik je brojnih prestižnih italijanskih i svetskih priznanja, među kojima su dva „Oskara“, tri „Zlatna globusa“, šest Bafta nagrada i četiri „Gremija“.
Američka filmska akademija ga je za svoje prestižno priznanje nominovala šest puta, a „Oskara“ mu je dodelila 2015. za vestern „Podlih osam“ Kventina Tarantina, kao i 2007. za ukupan doprinos filmskoj umetnosti. U rodnoj Italiji nagrađen je čak 11 puta, najznačajnijim nacionalnim filmskim priznanjem „David di Donatelo“.
Muzika koja oživljava filmske kadrove
Svetsku slavu je stekao kompozicijama za filmove čuvenog reditelja „špageti vesterna“ Serđa Leonea, ali je svoj umetnički doprinos dao i brojnim drugim ostvarenjima, reditelja kao što su, pre svega, njegovi zemljaci, Bernardo Bertoluči, Pjero Paolo Pazolini, Dario Arđento, Salvatore Semperi, ali i brojni vrhunski svetski reditelji, poput Romana Polanskog, Olivera Stouna, Brajana de Palme, Majka Nikolsa, Džona Karpentera, Teresa Malika, Kventina Tarantina, Pedra Almodovara i mnogih drugih.
Interesantno je da nikada nije sarađivao sa najprepoznatljivijim junakom „Dolarske trilogije“ Klintom Istvudom, koji ga je zvao da mu piše muziku za filmove koje je režirao. Morikone je žalio zbog toga što je odbio tu saradnju, kao i zbog propuštene prilike da sarađuje sa Stenlijem Kjubrikom na filmu „Paklena pomorandža“ iz 1971.
Morikoneova muzika jedan je od razloga zbog kojih su Leoneovi „špageti vesterni“ postali legendarni. „Za šaku dolara“ (1964), „Dobar, loš, zao“ (1966), „Bilo jednom na Divljem zapadu“ (1968), „Bilo jednom u Americi“ (1984) samo su neki od filmova čijih se kadrova setimo čim čujemo zvuke Morikoneove muzike, koje je „Holivud riporter“ nazvao „originalnim i pulsirajućim“.
Po Morikoneovoj muzici pamtimo i filmove „Stvor“ Džona Karpentera (1982), „Misiju“ (1986) Rolanda Džofea, „Sinema Paradizo“ (1988) Đuzepea Tornatorea, a komponovao je i muziku za filmove „Potpuni zaokret“ (1997) Olivera Stouna, „Malena“ Đuzepea Tornatorea (2000) i mnoge druge.
Muzika kao deo filmskog scenarija
Morikone je svojevremeno, u intervjuu objavljenom u knjizi „Ennio Morricone: In His Own Words“ (Enio Morikone, prema njegovim sopstvenim rečima, 2019.) oštro kritikovao pojedine filmske reditelje, navodeći da mnogi od njih ne razumeju njenu snagu u filmu.
To nije važilo za Serđa Leonea, koji je odlično znao koliko muzika kakvu je pravio Morikone, zasnovana na upečatljivim i neobičnim motivima i praćena zvucima iz prirode i ljudskim uzvicima, zvižducima, crkvenim zvonima, pucnjima, može da poveća dramatičnost u filmu i da doprinese njegovoj dinamici. Voleo je i zvuk trube, električne gitare i jevrejske harfe.
„Navodio sam ga da muziku piše pre snimanja, tako da ona zaista bude deo samog scenarija“, ispričao je Leone jednom prilikom.
Slavni ruski pijanista Denis Macujev, koji je lično poznavao kompozitora, istakao je da je Morikone imao neponovljivu romantičnu muzičku intonaciju.
„On je autor remek-dela ne samo u filmskoj muzici, mada se upravo zahvaljujući Morikoneu filmska muzika uzdigla veoma visoko. Ono što je najčudnije, pisao je do samog kraja u neverovatnoj formi, a njegove teme rađale su se zaista odozgo, jer je božji dar pisati takvu muziku. Njegova intonacija se ne može pomešati ni s jednom drugom. Kad god bi počinjao film, kada bi se začula muzika, čak i pre špice, bilo je jasno da je to Morikoneova muzika“, rekao je Macujev.
Od trubača do kompozitora
Enio Morikone rođen je 10. novembra 1928. godine u Rimu. Ljubav prema muzici nasledio je od oca Marija Morikonea, koji je bio trubač. Po završetku Konzervatorijuma „Sveta Sesilija“ u Rimu, na kojem mu je učitelj bio Gofredo Petrasi, postao je član ansamlba Alberto Flamini, u kojem je svirao i njegov otac. Zajedno s ovim ansamblom Morikone je kao trubač nastupao u rimskim noćnim klubovima i hotelima.
Sredinom četrdesetih se zaposlio u teatru, gde je prvo radio kao muzičar, a potom kao kompozitor. Počeo je 1950. godine da aranžira pesme popularnih kompozitora za radio, a potom je počeo da aranžira muziku za televizijske programe.
Dva puta je tokom karijere sam glumio u filmovima za koje je pisao muziku, a 1995. je o njemu snimljen televizijski dokumentarac u režiji Dejvida Tomsona.
Američka grupa „Metalika“, počev od osamdesetih godina, svaki koncert otvara njegovom kompozicijom „The Ecstasy Of Gold“ koja je snimljena za klasični vestern „Dobar, loš, zao“.
Morikone je 2009. godine nastupio u Beogradu, pred oko 15.000 gledalaca, u pratnji simfonijskog orkestra „Roma sinfonijeta“, sa solistkinjom Suzanom Rigači i Akademskim horom „Obilić“. Oduševljena publika ga je tri puta vraćala na bis.
Predsednik Italije Serđo Matarela rekao je povodom smrti kompozitora da je Morikone ostavio duboki trag u muzičkoj istoriji druge polovine 20. veka.
„Smrt Enija Morikonea lišava nas izvanrednog i genijalnog umetnika. Izvrstan i istovremeno popularan muzičar, ostavio je dubok trag u muzičkoj istoriji kraja 20. veka. Zahvaljujući svojim saundtrekovima dao je veliki doprinos širenju i jačanju autoriteta Italije u svetu“, naveo je italijanski predsednik u telegramu.
Premijer Italije Đuzepe Konte je na Tviteru napisao: „Uvek ćemo pamtiti s beskonačnom zahvalnošću umetnički genije maestra Enija Morikonea“.
Pozdrav s velikom ljubavlju
Morikone je preminuo u Rimu, nakon komplikacija koje su usledile posle pada i lomljenja butne kosti, preneo je „Holivud riporter“.
Morikoneov advokat i porodični prijatelj Đorđo Asuma objavio je danas nekrolog koji je povodom svoje smrti napisao slavni kompozitor:
„Umro sam ja, Enio Morikone. Objavljujem to svim prijateljima koji su uvek bili pored mene, ali i onima koji su malo dalje, pozdravljam ih s velikom ljubavlju“.
Svojoj ženi Mariji, s kojom je u braku bio od 1956. godine, kompozitor je u nekrologu izrazio „neverovatnu ljubav koja ih je držala zajedno“.
