Kompanija iz Sremske Mitrovice „Metalfer stil“, iako je dve godine za redom bila među 100 najboljih firmi u Srbiji i jedna je od onih koja na isključivo domaćoj sirovini pravi finalni proizvod, došla je u situaciju da razmišlja o otpuštanju blizu 600 zaposlenih. U probleme su dospeli kada je u poslednje dve godine uvoz čelika za armaturu iz Turske i Belorusije, jeftiniji i do 20 odsto od onog koji pravi „Metalfer stil“, stalno rastao i to u velikom, čak i trocifrenom procentu.
Za sve krive američke kvote na čelik
„Imamo taj problem prekomernog uvoza koji se pojavio u 2018. kada je Amerika uvela carine od 25 odsto na sav uvoz čelika. Nakon Amerike uvela ih je i EU i skoro sve zemlje u svetu su uvele neke mere zaštite domaćeg tržišta upravo zbog poremećaja međunarodnih odnosa u toj trgovini čelikom. Jedino Srbija kao zemlja nije reagovala. Mi se borimo već dve godine za ove mere i nadležni su najzad shvatili i doneli odluku“, napominje Zečević u razgovoru za Sputnjik.
On precizira da je Ministarstvo trgovine donelo odluku o početku ispitivanja tržišta Srbije i ispitivanja poremećaja na tržištu. To je, praktično, odluka koja je davno trebalo da bude doneta, koju donose države i to upravo po proceduri Evropske unije, napominje direktor kompanije koja je kao grinfild investicija startovala 2005. godine, 2008. dobila prvu valjaonicu, a za koji dan u julu će biti puštena u rad i druga, kapaciteta 500.000 tona.
Država se pokrenula
Zečević napominje da bi bilo kakva konačna mera zaštite od strane države bila doneta mora da se prođe kroz proces ispitivanja situacije na tržištu i ta odluka o početku ispitivanja je doneta.
„To ispitivanje može da traje od pola godine do godinu dana. Mi se nadamo da će se sprovodi brzo i efikasno, jer postoji više nego dovoljno dokaza o prekomernom uvozu. To je toliko očigledno da neće trebati mnogo vremena da bi se to ispitalo i dokazalo", uveren je direktor „Metalfer stila“.
Na pitanje kolike su potrebe Srbije za tom armaturom on napominje da je sada kapacitet njihove proizvodnja 500.000 tona, a potrošnja u Srbiji je nešto veća od 400.000 tona i da u potpunosti mogu da zadovoljavaju potrebe domaćeg tržišta, pa i da im ostane i za izvoz. Kompanija je, kako kaže, i do sada redovno izvozila u Mađarsku, Rumuniju, BiH, Crnu Goru, Hrvatsku, ali to nisu bile velike količine, jer im je bilo primarno domaće tržište.
Na pitanje šta je pravilo tu razliku od gotovo 20 odsto u ceni između njihovog proizvoda i onog jeftinijeg iz Turske i Belorusije, Zečević je nedvosmislen – razlog je u tome što oni imaju zaštićena tržišta i na domaćim tržištima postižu jako visoke cene, a za izvoz imaju razne vrste državne pomoći i stimulacija.
I šticung i damping
On, pri tom, dodaje da su u prvi plan izvučene Turska i Belorusija, ali da isto tako imamo prekomeran uvoz iz Albanije, Ukrajine.
„Jednostavno, naše tržište je nezaštićeno i ko god nema negde nešto da proda, ide tamo gde može da uđe bez ikakvih carinskih i bilo kojih drugih ograničenja. Turska lira je dosta oslabila i oni rade ono što se ovde zvalo šticung. Belorusija je priča za sebe, oni na našem tržištu prodaju ispod proizvodne cene, što je klasični damping“, objašnjava situaciju direktor kompanije iz Sremske Mitrovice.
Sve se to dešava od kada je Amerika uvela carine na čelik, a za njom su gotovo sve zemlje donele neke mere zaštite i ko god je prodavao tamo morao je da nađe novo tržište. U roku od dva meseca su, kako napominje, nastali poremećaji na svetskom tržištu čelika jer su sve grupacije zemalja koje su povezane u carinsku uniju, kao i Evropska unija, a potom i države pojedinačno, zaštitile svoja tržišta nekim merama.
Problematični i cena i kvalitet
Naše tržište je, međutim, ostalo potpuno nezaštićeno.
On kaže da, pogotovo ulazeći sada u dodatnu proizvodnju, nikako ne mogu da se bore sa tim uvozom. Prvo jer je reč o neekonomskim cenama, a drugo zato što kvalitet tog uvezenog čelika niko ne proverava.
„Mi kao domaći proizvođač za svaku tonu našeg proizvedenog čelika dobijemo atest i sertifikat odgovarajuće laboratorije u Srbiji. Uvoznici uopšte nemaju tu obavezu. Njima jednom godišnje neko imenovano telo u Srbiji ispita tri-četiri šipke i oni dobiju blanko sertifikat da mogu da uvoze na reč. Zato postoji sumnja da neko može tako jeftino da izvozi“, ističe naš sagovornik, napominjući da je između prve i druge klase velika razlika u ceni, a uvoznik taj uvoz deklariše kao prvu klasu.
Tako se godišnje uveze do 250.000 tona tog čelika, pa mitrovačka kompanija ne proizvodi onoliko koliko može jer nije u stanju da se nosi sa nelojalnom konkurencijom. Prošle godine su na domaćem tržištu prodali samo oko 130.000 tona, a oko 30.000 su izvezli.
„Ako je interes države da povećava svoj BDP, onda je interes da se od domaće sirovine pravi domaći proizvod, a ne da se izvozi sirovina, a uvozi finalni proizvod. Efekat naše proizvodnje na BDP može da bude i tri puta veći nego što je danas ukoliko budemo radili u normalnim uslovima kao što rade i drugi svuda u svetu“, zaključio je Zečević koji u tome vidi argumente za reagovanje države.
Modifikacija tržišne privrede
Profesor ekonomike industrije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, dr Ljubodrag Savić napominje da u tržišnoj privredi ograničenja od strane države nisu prihvatljivo ponašanje, ali i dodaje da vidimo da na delu imamo modifikovanu tržišnu privredu i to od strane država od kojih bismo to najmanje očekivali.
„Prvi koji je poslednjih godina odstupio od tržišne privrede bio je američki predsednik Donald Tramp koji je, najpre Kinezima, pa onda i Evropljanima, uveo carine na aluminijum i čelik i to ne male, već od 15 i 25 odsto, što znači da je u tržišnoj privredi sve moguće. Zemlje prvo gledaju kako da štite interese svojih kompanija“, podsetio je sagovornik Sputnjika.
On napominje da to posebno dolazi do izražaja u kriznim vremenima, a mi se danas, s obzirom na posledice pandemije virusa korona na privredu, zaista nalazimo u teškoj krizi koja će se tek pogoršati.
Gledano strogo iz ekonomskog ugla, u tržišnoj privredi arbitriranje države nije prihvatljivo, ali pošto to radi i Amerika, i Evropa, to radi i Kina, sve zemlje koje imaju razvijenu tržišnu privredu, na državi Srbiji je da proceni i odluči, kaže Savić.
I potpredsednik Građevinske inženjerske komore Srbije, Goran Rodić smatra da ipak postoje situacije u kojima bi država mogla da se ponaša zaštitnički.
„Suština je da smo mi uvozno zavisna zemlja, pa je neophodno zaštiti domaći proizvod. A uvoznički lobi treba kontrolisati - da ono što se uvozi odgovara evropskim standardima po kojima mi radimo“, kaže Rodić za Sputnjik.
