List, međutim, smatra da će zaoštravanje konkurencije među velikim državama pozitivno uticati na integracije unutar Evropske unije.
Za opisivanje svetskog rasporeda snaga u najbližoj budućnosti u Vašingtonu ponovo koriste termin „konkurencija velikih država“, navodi „Zidojče cajtung“. Ta koncepcija nije nova. Ona u suštini konstatuje kraj takozvanog „američkog stoleća“.
Od završetka Prvog svetskog rata do dvehiljaditih godina SAD su bile dominantna sila u svetu, ocenjuje nemački list. SAD su, kako navodi autor teksta, preživele propasti evropskih monarhija, uz pomoć svoje ekonomske i vojne moći slomile su nacističku Nemačku i militarizovani Japan, a zatim su održale prednost u Hladnom ratu protiv socijalističkog tabora, predvođenog Sovjetskim Savezom.
Krajem 20. veka se činilo da čak ni nova Rusija i Kina koja je tada bila u razvoju neće biti protiv hegemonije Vašingtona.
Sada se situacija promenila, konstatuje autor teksta. Donald Tramp je doveo do toga da SAD odustanu od svoje pozicije svetskog lidera. Vašington istupa iz saveza i sporazuma, a Ujedinjene nacije ne shvata ozbiljno. Prema mišljenju autora, u slučaju da Tramp bude ponovo izabran za predsednika SAD, biće moguće govoriti o kraju pojma „globalni Zapad“.
„Zidojče cajtung“ navodi da se liberalna demokratija zapadnog tipa ionako nije proširila po celom svetu. List kao primer navodi Rusiju, u kojoj je, nakon izmena u Ustavu, predsednik Vladimir Putin dobio mogućnost da se kandiduje za još dva predsednička mandata. Kao drugi primer navodi „autoritarno-nacionalističku“ Kinu.
Peking se, kako objašnjava autor, uzda u širenje svog ekonomskog uticaja. Kinesko tržište je postalo najveće svetsko tržište, što podstiče većinu država da vodi miroljubivu politiku prema Kini. Ta zemlja je već postala lider u svom regionu, ali njeni ciljevi su, prema oceni „Zidojče cajtunga“, globalni: ona namerava da postane superdržava.
List navodi da će naredne godine biti obeležene konkurencijom velikih država: SAD, Rusije i Kine. Kada je reč o Evropi, ona neće igrati značajnu ulogu u tom rasporedu snaga. Evropa bi imala nekakve šanse u konkurenciji velikih država kada bi u EU bilo više jedinstva, kog je, međutim, u poslednje vreme sve manje.
To je povezano i s „bregzitom“, odnosno odlaskom Velike Britanije, koja je s političkog stanovišta važan igrač. Tome su, takođe, doprineli i pojedinačni tabori unutar EU, koji su nastali kao posledica širenja saveza tokom devedesetih godina.
Zaoštravanja u odnosima velikih država, u Evropskoj uniji moglo bi, međutim, da pojača potrebu za unutrašnjim jedinstvom. U svetlu globalne konkurencije SAD, Kine i Rusije, biće neophodno da se EU resetuje i preraste u odbrambeni savez, zaključuje autor teksta.
