O tome kakve tajne krije Tunguska eksplozija, kada treba očekivati sledećeg „svemirskog gosta“ i koliko su oni opasni, govori studentkinja postdiplomskih studija na odseku Solarni sistem na Institutu astronomije na Ruskoj akademiji nauka, Katarina Jefremova.
Dan asteroida se obeležava 30. juna kao sećanje na pad Tunguskog meteorita. Ali da li je to stvarno bio meteorit, jer na označenom mestu pada nisu pronađeni nikakvi ostaci? Kako je to moguće?
– Zabeležena su sećanja velikog broja očevidaca koji su videli kako neko telo prolazi kroz atmosferu, a na nebu se video karakterističan trag. Obično je takav trag „kitnjast“, uvijen, jer meteoriti nemaju aerodinamička svojstva i ostavljaju kondenzacijski trag čudnih oblika, a ne ravan trag poput aviona. Svedoci su govorili o snažnom blesku svetlosti. Od materijalnih dokaza dobili smo krater na području reke Podkamena Tunguska. Prošlo je više od stotinu godina, ali na mestu događaja su još uvek srušena drveća, ostao je krater koji je najverovatnije nastao pod uticajem udarnog talasa. Proces njegovog formiranja još uvek nije najbolje razjašnjen.
Jedna od hipoteza navodi da je to bila kometa. Po čemu se one razlikuju od asteroida?
– Asteroidi su nebeska tela od kamena ili gvožđa. Oni su gušći, i mogu, iako ne uvek, proći kroz atmosferu. Komete se sastoje od smrznutih gasova i kosmičke prašine. Dok prolaze kroz atmosferu, one jednostavno sagorevaju. Upravo to se dogodilo sa Čeljabinskim meteoritom koji se raspao da delove. Odnosno, Tunguski događaj se zaista može odnositi na kometu koja je izgorela, a udarni talas je formirao krater.
Pre nekoliko nedelja, naučnici iz Krasnojarskog naučnog centra sibirskog ogranka Ruske akademije nauka sproveli su simulaciju ulaska u atmosferu gvozdenog asteroida. Zanimalo ih je pod kojim uglovima letenja on može da izgubi masu i koliko se energije oslobađa koja bi u obliku udara mogla da dospe do Zemljine površine. Mora se imati u vidu da je ovo samo simulacija i ne može se tvrditi da se upravo to dogodilo pre 112 godina. Pitanje o tom događaju ostaje otvoreno.
Koliko je velika pretnja od pada velikog asteroida?
– Za takve objekte smo uveli termin „asteroid koji se približava Zemlji“. To su tela čija je orbita blizu orbite Zemlje. Takvih asteroida ima mnogo, ali o njima znamo vrlo malo. Ti objekti se nisu pojavili tek tako, oni lete do nas iz glavnog asteroidnog pojasa. Naučnici su sproveli simulaciju i utvrdili da ako ne bi postojali mehanizmi koji daju dodatnu energiju asteroidima u unutrašnjem delu Sunčevog sistema, onda u roku od 10 miliona godina ne bi ostao nijedan asteroid u ovom delu sistema. Nešto se dešava u glavnom asteroidnom pojasu. Jedan od razloga je pronađen. Orbitalno kretanje Jupitera može imati snažan uticaj na neka područja glavnog asteroidnog pojasa, primoravši mala tela da napuste svoje orbite i odlete u spoljni ili unutrašnji deo Sunčevog sistema. Zato je među asteroidima koji se približavaju Zemlji veoma malo velikih tela. Od procenjenog broja asteroida koji se približavaju Zemlji, samo oko 10 odsto ima dobro definisanu orbitu. Asteroidi su mali i mutni predmeti koje je teško uočiti. A ako znamo sve o lokaciji najvećih asteroida, onda tela veličine 10 do 100 metara predstavljaju najveću opasnost za nas zbog njihove nepredvidljivosti.
Znamo za 10 odsto opasnih tela. Koliko je to brojčano?
– Sada je poznato oko 20 hiljada takvih tela. Mi smo na Institutu za astronomiju izračunali da ako uzmemo sferu oko Zemlje poluprečnika kao Mesečeva orbita, odnosno oko 400 hiljada km, tada do 400 asteroida godišnje leti kroz ovu zonu. Odnosno, jedno ili dva tela dnevno. Govorimo o asteroidima veličine 10 do 80 metara.
Koliko često takva tela padaju na Zemlju?
– Prema statističkim podacima koji je u svojoj knjizi naveo naučni direktor našeg instituta Boris Šustov i glavna naučna saradnica Lidija Rihlovaja, tela prečnika 30 metara, u koje spada i Čeljabinski meteorit, padaju jednom u 250 godina. Ako telo ima dimenzije veće od 100 metara, onda se njegov pada događa jednom u pe hiljada godina. Telo od 100 metara već predstavlja značajnu pretnju. Padovi tela prečnika većeg od 1 km dešavaju se svakih 600 hiljada godina. I, na kraju, tela prečnika 10 km padaju na Zemlju jednom u 100 miliona godina. Veruje se da je upravo takav meteorit pogodio Zemlju pre 65 miliona godina i da je ovaj događaj povezan sa pogibijom dinosaurusa. Odnosno, prema statistici, ne moramo brinuti još 35 miliona godina.
Kada čovečanstvo može saznati da se približava pretnja iz svemira?
– To zavisi od velikog broja parametara. od velikog značaja je pravac iz kog telo leti ka Zemlji. Sa koje strane je osvetljeno Suncem, sa koje strane se kreće, koji je njegov nagib. Svaki asteroid ili kometa su individualni.
Stručnjaci, na primer, nisu primetili Čeljabinski meteorit.
– Čeljabinsko telo je ušlo u atmosferu u 9 sati ujutro po lokalnom vremenu. Meteorit je leteo sa sunčane strane. U ovom trenutku značajan deo neba je bio nedostupan za posmatranje u optičkom dijapazonu. U našem institutu se razvija projekat SODA – Sistem za otkrivanje dnevnih asteroida. U okviru projekta predlaže se postavljanje svemirskog aparata u tački ravnoteže između Zemlje i Sunca, što bi u idealnom slučaju za nekoliko sati moglo da upozori da opasno telo ulazi u Zemljinu okolinu.
Imamo li neka sredstva za odbranu?
– Sada nemamo. Trenutno je jedino sredstvo odbrane obavestiti stanovništvo. Međutim, kao što sam rekla, postoji jedna poteškoća: ne možemo predvideti na koje mesto na Zemlji će asteroid pasti. Orbita i uglovi ulaska u atmosferu se određuju do određene greške. Ispada da jedan asteroid može imati čitav niz mogućih tačaka pada, koje može obuhvatiti polovinu zemaljske kugle.
U pogledu uklanjanja ili uništavanja asteroida, takvi se projekti zaista razmatraju, ali oni nose sa sobom određene poteškoće. Za sada nemamo tehničke mogućnosti da uništimo asteroid u svemiru. Uništavanje asteroida tokom približavanja Zemlji, sa stanovišta posledica, još je gore nego ako padne u potpunosti, zato što se na velikoj teritoriji prosipa meteorski pljusak od ostataka, a prašina će se taložiti u atmosferi dugi niz godina.
Postoji ideja za odvođenje asteroida sa opasne orbite uz pomoć svemirskih aparata. Na primer, ideja „svemirskog tegljača“, kada aparat sleti na asteroid, uključuje svoje motore i postepeno tokom nekoliko decenija odvodi asteroid. Ali za to moramo prvi znati da ta orbita preti Zemlji. Druga ideja je praćenje asteroida svemirskim aparatom, zbog međusobne gravitacije, centar mase se pomera i asteroid napušta opasnu orbitu. Ovo je veoma dugotrajan projekta.
NASA planira 2021. godine da pošalje svoj svemirski aparat DART kako bi se sudario sa jednim od asteroida. Njegov glavni zadatak je da se zakuca u asteroid i snimi proces tako da naučnici na Zemlji razumeju kako funkcioniše ovaj način delovanja.
Postoji i ideja laserskog delovanja na asteroid sa Zemlje. Laser isparava supstancu i stvara slab reaktivni potisak, menjajući putanju leta.
Mnoge inostrane kompanije, posebno one registrovane u SAD ili Luksemburgu, najavljuju planove za eksploataciju rudnih bogatstava na asteroidima. Nedavno je temu pokrenuo i američki predsednik Donald Tramp, koji je odobrio američkim kompanijama eksploataciju resursa u svemiru. Koliko je perspektivna eksploatacija rudnih bogatstava na asteroidima i Mesecu?
Svemirske misije sa savremenom tehnologijom su skuplje od potencijalne koristi koju možemo izvući iz eksploatacije rudnih bogatstava na asteroidima. Misije za isporuku tla sa asteroida pomoću aparata Oziris-Reks i Hajabusa-2 su jako skupe i traju nekoliko godina. A šta tek možemo reći o eksploataciji u industrijskim razmerama. Do sada vrednost rudnih bogatstava ne prelazi troškove njihove eksploatacije. Ali tehnički, ako se svemirske tehnologije nastave razvijati u pravcu smanjenja troškova, za 20 godina će to postati moguće. Iako je svaki pokušaj težak u smislu podele teritorije eksploatacije. Svemir je zajednički.
Koji resursi se mogu naći na asteroidima?
– Gvožđe, zlato, platina, retki zemni metali, silicijum.
Pročitajte i:
