Tako se, umesto na Pensilvanija aveniji u Vašingtonu kao gospodin predsednik, u glanc odelu, Tači simbolički ponovo obreo u kosovsko-albanskim gudurama, s okrvavljenom uniformom, kao idejni i operativni vođa zločinačke OVK.
Umesto u Belu kuću, Tačija u Žutu kuću
Praktično, morao je da se izvini Ričardu Grenelu, specijalnom izaslaniku SAD, što neće moći da stigne na pregovore sa Beogradom. Jer, eto, nešto je iskrslo - sa svojim ratnim pajtašima osumnjičen je za stostruko ubistvo i još neka usputna teška zlodela.
I preko noći, umesto sa šampanjcem u ruci da kruniše svoju misiju i bude akter „istorijskog sporazuma“ sa Srbijom, moraće izgleda da sedne na klupu i odgovara za zločine, ubistva, silovanja, vađenje organa i ko zna za šta još ga sumnjiče…
A tako mu je malo falilo da postane „junak ovog doba“ i da se potpuno zaboravi da je nekada bio Zmija. Kosovski Džordž Vašington kako su mu laskali zapadni centri moći, upleo se u klupko višegodišnjih iluzija koje su o njemu stvarali baš Amerikanci.
Taman kad je poverovao da je upravo on ta mitološka figura, državnik novog Kosova i „otac nacije“, kad je poverovao da je samostalan i da može da odlučuje, neko je iz fioke izvadio njegovu kovertu natopljenu krvlju.
Taman kad je počeo da sanja kako i Preševo, Bujanovac i Medveđu svojim „diplomatskim veštinama“ otkida od Srbije i pripaja Kosovu, neko ga je grubo probudio.
Ali, zašto je Tači sada “proklizao”?
Odgovori u novom diplomatsko političkom trileru za sada se samo naslućuju.
Činjenica je, Tači zapadnim faktorima nije smetao zato što je učestvovao u zločinima protiv Srba i Albanaca, jer bi ga valjda za to procesuirali u protekle dve decenije. Dik Marti, zvanični Beograd, brojni svedoci, pokajnici, učesnici, istraživači, ukazivali su na zla za koje se sumnjiči ovaj komandant OVK, ali se moćni igrači na to nisu osvrtali. Pravili su od njega lidera.
I šta se onda desilo? Bela kuća je, na čelu sa Donaldom Trampom, preuzela inicijativu za pregovore Beograda i Prištine.
Specijalni izaslanik Ričard Grenel uspeo je sa nekoliko blickrig poteza da prebaci proces iz Brisela u Vašington, a sam Tači je poručivao da neće ni da priča sa EU posrednikom Miroslavom Lajčakom.
To mu je izgleda bila i kobna greška.
Posle višednevne kampanje u prozapadnim medijima da je pogrešna Grenelova namera da Beograd i Priština postignu ekonomski sporazum već da se moraju pokrenuti politička pitanja (čitaj, pojačati pritisak na Beograd da prizna Kosovo), došlo je do iznenadnog preokreta.
Kad je, dakle, nekome na Zapadu zasmetao, Tači se preobrazio ponovo u ratnika. Tri dana pred odlazak u Vašington, obelodanjen je predlog optužnice protiv njega.
Pretpostavke su sledeće:
Pošto je optužni predlog protiv takozvanog predsednika Kosova donet u aprilu, teško da je baš slučajno izašao u javnost tri dana pred pregovore Beograda i Prištine u Vašingtonu.
Ti pregovori, politički gledano, mogli su da smetaju Nemačkoj i delovima EU koji su izgubili autoritet i uticaj u pregovaračkom procesu, a koji se zalažu isključivo za nezavisno Kosovo.
Dijalog u Beloj kući mogao je da žulja i duboku američku državu na čelu sa Trampovim protivkandidatom Bajdenom. Jer, u nemilosrdnoj predizbornoj bici do istrebljenja, demokratskom adutu koji je junak u Prištini, ne ide u prilog da predsednik SAD postigne bilo kakav spoljnopolitički uspeh.
Ne tvrdimo da su ovi centri odlučivanja izvadili Tačijevu optužnicu iz fioke, ali je teško logički tvrditi i da nisu.
Svejedno, za Srbiju je važno da ostane neokrnjena u ovoj bici slonova preko njene glave i da mirno i razborito ovu globalnu tuču što više gleda sa strane.
Pa kad se svi ostali akteri politički i pravosudno raskusuraju, kad se obračunaju između sebe, Beograd može da bude spreman ponovo da sedne za pregovarački sto.
Za početak, pozitivno je što je počela da izlazi na videlo istina o Tačijevim „herojskim delima“ u vreme rata. I što je, ovog puta, umesto u Beloj, završio u Žutoj kući.
