Molila muža da joj kupi teški kamion
San da vozi kamion se javio pre 15 godina. Svetlana i njen suprug su bili vlasnici transportne kompanije koja je imala 20 teških kamiona, ali tada se nije usudila da sedne za volan. „Oduvek sam volela velike automobile, gledala sam naše vozače kamiona i molila sam muža da mi kupi teški kamion. Tačno je da su deca u to vreme bila još mala i razumela sam da ne mogu da priuštim sebi duge vožnje“, rekla je Svetlana za Sputnjik.
Zbog ekonomske krize par se morao oprostiti sa firmom, a čudno je da je Svetlana ostvarila davni san zahvaljujući razvodu koji je kasnije usledio. Da bi izdržavala decu i plaćala stanarinu, počela je da radi u taksiju. Vozila je od svoje 18. godine i imala je položen vozački ispit u nekoliko kategorija: B, C i E. A putnički automobil je zamenila za teški kamion slučajno. Jednom je u njen automobil seo zaposleni u transportnoj kompaniji, kojoj je ona već nekoliko meseci bezuspešno slala svoju radnu biografiju. Ispostavilo se da je putnik bio kamiondžija i nakon što je čuo Svetlaninu priču, obećao je da će joj pomoći sa razgovorom za posao.
„Na razgovoru za posao, poslodavac me je u početku plašio govoreći da su u kolektivu samo muškarci. Ali jasno sam rekla: želim da vozim teški kamion. Čak i kada sam bila u putničkom automobilu i kada bih na putu videla teški kamion, ostajala sam bez daha. Na kraju su mi rekli da izvadim vozačku dozvolu i upisali su me na kurs vožnje u Udruženju za međunarodni drumski saobraćaj“, kaže Svetlana. Nije verovala u ono što se događa do samog kraja. „Pomislila sam kako su me olako zaposlili, mora da ima neka caka. Završiću kurs i oni će mi reći da idem odavde. Kada sam završila obuku i došla kod njih, oni su me stvarno čekali, svima je bilo interesantno da vide ko sam“.
U muškom kolektivu je poštuju
Prema Svetlaninim rečima, kolektiv je dugo proučavao novu devojku. Mnogi nisu mislili da će se ona snaći.
„Kada su me vozači videli prvi put rekli su: mesec ili dva, i ona će trčeći napustiti ovo jer je teško. Bilo je i onih koji su uvek pokušavali da pomognu, ali sam ja govorila da sam došla ovde da radim i da mi ne treba pomoć. Ako želite da pokažete kako se nešto radi, pokazujte“, rekla je Svetlana Masterskih koja je jedina žena u Kalinjingradskoj oblasti koja je zvanično zaposlena kao vozač međunarodnog prevoza. „Kada sam išla na kurseve, zaposleni su rekli da su već bile dve devojke koje su učile da voze teške kamione kako bi mogle da zamene muževe sa kojima putuju“, objašnjava ona.
Svetlana već osam meseci radi kao kamiondžija i poverena su joj na upravljanje četiri vozila: „man“, „mercedes“, „skanija“ i „volvo“, a može ih menjati nekoliko puta dnevno.
„Što se tiče komplikovanosti upravljanja, svi su isti. Samo su neki noviji, stariji, sa automatskim ili ručnim menjačem“, objašnjava Svetlana.
U muškom kolektivu Svetlanu poštuju, tretiraju je kao kolegu vozača. Pitanje kako je to moguće sa tako upadljivim lepim izgledom je ne zbunjuje. „Kako se postaviš, tako i bude. Naravno u početku su bili neki kritični momenti, ali sam se trudila da ih sasečem u korenu“, objašnjava ona i dodaje da se drugi vozači trude da ne psuju pred njom, a ako se to i desi, odmah se izvinjavaju.
Kamiondžiji nije do sentimentalnosti
Svetlanu uglavnom angažuju za kaminski prevoz po Kalinjingradskoj oblasti i ona vozi sirovine za lokalnu industriju nameštaja. Na primer, iz Kalinjingrada, gde se nalazi njena firma, vozi natovaren kamion u Sovjetsk ili Gusev — na suprotni kraj oblasti.
„Za dva sata, koliko mi treba da dođem do tamo, mogu da uživam u neobičnoj lokalnoj prirodi, iz kabine kamiona je visok pogled. Voziš i duša se raduje kada gledaš sve ovo“, kaže ona. I odmah daje do znanja da sentimentalnost nije u opisu posla kamiondžije. Svetlana se pažljivo priprema za svaku vožnju.
„Pre puta uvek nacrtam rutu jer moram unapred da znam na kojim bezbednom mestu mogu da se zaustavim, zato što sam ja odgovorna za robu i kamion. Na putu se može desiti bilo šta. Banditi na putu i dalje režu tende, izvlače teret i skidaju točkove. To je zato što se vozači u neznanju zaustavljaju na ivicama puta ili na sumnjivim parkiralištima, koja niko ne čuva“, priča Svetlana.
Na svim putovanjima u kabini njenog kamiona radi tahograf — uređaj koji kontroliše režim rada i odmora. Na primer, nakon puta od četiri i po sata, tahograf će podsetiti vozača na neophodan odmor od četrdeset pet minuta.
„Dobro je kada je prati režim rada i odmora. Čak i ako ostaje pola sata vožnje i vozač oseća da mu se spava, bolje je zaustaviti se i odspavati“, pojašnjava ona.
Kamiondžije nisu osigurane od mogućih kvarova na putu, ali Svetlana je sigurna da se iz bilo koje situacije može pronaći izlaz.
„Znaš kako se otvara hauba, možeš pozvati mehaničara, opisati situaciju i pitati šta da radiš. Čak i ako se probije guma, ostali točkovi se i dalje okreću. Ako su probijene, to je uglavnom uvek na prikolici, retko se dešava na tegljaču. I naravno, do najbližeg majstora za gume možete normalno doći na ostalim točkovima. Ali ako dođe do problema sa gumama na tegljaču, tada tražite pomoć preko radio-stanice, i uvek će se neko zaustaviti i pomoći vam. “
„Kažem da ću sve sama jer je ipak to moj posao”
Kamiondžije nije samo zadužen za isporuku tereta, nego i za kontrolu utovara i istovara po svim pravilima. Za krhku Svetlanu niko ne pravi izuzetke. Kao i drugi vozači, ona sama otkriva bočni zid kamiona, preuređuje njegovu konstrukciju na prikolici, baca šator uvis ili ga podiže tako da ima slobodno mesto za teret.
„Kada postave teret, moram da ga učvrstim kaiševima da ne bi padao u krivinama. Ali sve ovo je zadovoljstvo. Ponekad mi nude pomoć. Ali kažem da mogu sama jer ipak je to moj posao. Naravno postoje nijanse kada šator treba baciti uvis i ja nekada moda nemam snage jer postoje tende koje su jako teške. Tada vidim kamiondžije i pitam ih za pomoć i oni mi bez problema pomažu i niko ne govori „to je tvoj posao“.
Poljaci su u šoku
Svetlana nikada nije odbijala putovanja u Poljsku, i sa osmehom se seća kako je putovala do „suseda“ u Grajevo i prvi put nije spavala čitavu noć pre puta.
„Vozači su me plašili da je put loš. Rekli su da je toliko uzak da kamioni teško mogu da se moimoiđu. Počela sam da zamišljam da je tamo kaldrma i uske ivice puta. Osim toga, bio je mraz i najavili su sneg. Ali kada sam krenula, uopšte nisam primetila put, iako je on zaista bio uzak i bilo je neophodno kočiti jer je put bio cik-cak, ali ništa strašno nisam videla. I nazad sam dobro putovala. Iako je sneg padao u velikim pahuljama i put se ponekad nije video“, priča Svetlana.
Prema Svetlaninim rečima, u Poljskoj njena pojava u kamionu sve oduševljava i Poljaci je uvek ljubazno dočekuju.
„Kada vozim teški kamion, tamo su svi u šoku. Ali tretiraju me vrlo lepo. Koliko putujem u Poljsku, nisam imala drugačiju situaciju. Čak i kada sam automobilom putovala“, objašnjava ona. Svetlanina pojava na putu ne prolazi nezapaženo: na semaforima je stalno fotografišu.
Ne samo Rusija, nego i Evropa
Svetlana u budućnosti razmatra mogućnost da radi za Evropu. Ali za sada je prepreka engleski jezik koji još uvek ne zna dovoljno dobro.
„Da budem iskrena, želim više da putujem u Evropu jer su tamo bolji uslovi. Govorim sa stanovišta devojke, na primer, o toaletima. Vozila sam kroz Poljsku i videla benzinske pumpe sa kafićima i mnogo parkirališta na kojima nije strašno ostaviti kamion“, kaže Svetlana. Ali još uvek nije odlučila da vozi do Moskve i drugih ruskih gradova zbog mogućih gužvi, uključujući i na granicama (jer je Kalinjingrad odvojen od „velike Rusije“ granicom sa Litvanijom i Belorusijom).
„Da u Kalinjingradskoj oblasti postoje trke na Kamazu, verovatno bih bila prva“
Deca podržavaju Svetlanu u svemu, razumeju da porodica treba da uštedi za sopstveni smeštaj. „Moj cilj je da zaradim za stan. Polažem nade samo u sebe. Da, moža ne viđam rodbinu toliko često koliko bih htela, ali sve zavisi od prioriteta koje čovek sebi postavi. Razumem da ako sada ne dam sve od sebe, ništa se neće ostvariti. A sa druge strane ne želim doživotno da iznajmljujem stan“, kaže ona. Iako na forumima kamiondžija pišu da u ovoj profesiji nećete mnogo zaraditi, ona je ubeđena da nije tako.
„Čini mi se ko god želi, može da zaradi. U Kalinjingradskoj oblasti zarađujem vozeći kamion onoliko koliko nigde ne bih, šta god da radim“, objašnjava Svetlana. Kad je došla u Kalinjingrad 2000. godine radila je i kao dadilja, prodavac, konobarica, računovođa, agent za nekretnine i čak i kao pomoćnik poslanika.
Igra odbojku, košarku, i bavila se streljaštvom iz pištolja. „Da u Kalinjingradskoj oblasti postoje trke na Kamazu, verovatno bih bila prva“, dodaje ona.
