Ovoga puta, kao povod za ta „saznanja“ poslužio je iznenadni poziv specijalnog izaslanika SAD Ričarda Grenela da predstavnici Beograda i Prištine dođu u Belu kuću 27. juna.
Sve je dobilo i epsku dimenziju s obzirom da je susret u Vašingtonu zakazan uoči Vidovdana. Zbog vremenske razlike mogao bi taj „hepening“ i da se oduži do tog simbolički najvažnijeg srpskog praznika kad je u pitanju temeljni nacionalni mit i odbrana Kosova.
Hokus pokus „kapitulacija“ Srbije na Vidovdan
Kuloarsko-politikantska teza je sledeća – Amerikanci su prilježno odabrali datum uoči godišnjice Kosovske bitke, da primoraju Srbiju na polaganje oružja i kapitulaciju.
Tako bi, naime, ne samo dobili na poklon nezavisnost Kosova već bi i Srbija zgazila i poništila metafizičku suštinu svog postojanja. Tek tako.
Takođe, tobože, Donald Tramp bi upisao veliki predizborni poen ukoliko bi nekoliko meseci pre glasanja rešio tim „hokus pokusom“ viševekovni kosovski problem.
Ni bombardovanjem nisu uspeli...
Mnogo ima falinki, proizvoljnosti i trivijalnog blebetanja u ovim premisama iz kojih se izvode još nelogičniji i besmisleniji zaključci.
Amerika je u toliko dubokim sopstvenim ratovima i preživljava ubedljivo najveću krizu u savremenoj istoriji da joj kosovski problem verovatno i ne postoji na lestvici državnih prioriteta.
Amerika i NATO su Srbiju bombardovale i razarale 1999. godine 78 dana i na kraju nisu uspeli da od Srbije dobiju ovo „što se sad sprema“: odricanje od Kosova, njegovo priznanje i totalnu kapitulaciju.
Za razliku od devedesetih, Trampova Amerika danas ne preti Srbiji, kao što je to činila Klintonova i Trampovog protivkandidata Bajdena koji je zbog izrazite antisrpske politike zaslužio i ime bulevara usred Prištine.
Trampova administracija ne govori ono što su govorili prethodnici u Beloj kući: „Srbija mora da prihvati realnost da je Kosovo nezavisno“.
Štaviše, Ričard Grenel je jasno rekao da ukoliko ne dođe do dogovora prihvatljivog za obe strane, sve se vraća na status kvo.
Pritom, nismo naivni da poverujemo ni da je Amerika preko noći okrenula ploču i da će odustati od svog čeda – kosovske nezavisnosti. Ali, potpuno su svesni da taj njihov projekat ne stoji baš najsjajnije.
Šta je poenta?
Naravno, Trampu, iako to nije presudno ni preterano važno, odgovara fotografisanje Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Beloj kući jer bi to mogao da bude pozitivan signal i albanskim lobistima u Americi i srpskoj biračkoj zajednici u toj zemlji.
Takođe, aktuelnom predsedniku SAD odgovaralo bi i da se Tači i Vučić rukuju pred kamerama, pa i da potpišu neki sporazum i da ta slika „napretka“ bude odaslata u svet.
A pragmatični kakvi jesu, Amerikanci odlično shvataju da do toga mogu da dođu samo ako se obema stranama ponudi neki ekonomski paket koji neće zadirati u potpuno nerešivo pitanje statusa Kosova i Metohije.
Tako će, s jedne strane, administracija iz Bele kuće zaraditi unutrašnjopolitički poenčić, a sa druge strane, pokazaće Evropskoj uniji ko je gazda i ko jedini može da odmrzne pregovore i da dovede do bilo kakvog rezultata.
Naredni susret će u suštini, najverovatnije biti nastavak Grenelove misije, posle dogovora oko avio-linije Beograd – Priština i obnove železničkog saobraćaja. Dobićemo još jedan, diplomatski rečeno, „sporazum važan za građane“.
Da zaključimo:
Neće se u Beloj kući 27. juna prekrajati mape.
Neće se uoči Vidovdana Srbija odricati svoje države i vertikale postojanja.
Neće se tog dana razmenjivati teritorije niti će se zavrtati ruke.
Neće se otvarati šampanjac povodom „istorijskog dogovora“ niti će se ispucavati vatromet iznad Prištine .
I još jedna napomena:
Ovaj tekst nema nikakve veze sa izborima u Srbiji. Stav autora je da, bez obzira na sve političko kalkulantske akrobacije, ne postoji srpski političar koji bi uspeo, čak i da hoće, da se odrekne Kosova.
I da ne postoji srpski političar koji bi smeo i da pomisli da tako nešto učini na Vidovdan.
