Od početka juna na teritoriji glavnog grada su uhvaćene 23 zmije, ali to nije začuđujuća pojava, jer je u junu prošle godine 40 zmija vraćeno u prirodu. Za čitavu 2019. godinu uhvaćene su 183 zmije, svedoče za Sputnjik iz zoohigijene ovog javnog preduzeća.
U Srbiji postoje tri otrovnice, ali nijedna zmija neće napasti prva, tako da ih samo ne treba hvatati ili zgaziti.
O tome koje sve vrste zmija postoje u Srbiji, da li su opasne i kako da se ponašamo u susretu sa njima razgovarali smo sa herpentologom Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Rastkom Ajtićem. Prema njegovim rečima, u Srbiji postoji 10 vrsta zmija, od kojih je tri otrovno.
U Srbiji postoje tri otrovnice, ali ne žive u Beogradu
„Najrasprostranjenija otrovna zmija je Poskok, njega ima u proseku 20, 30 do 50 kilometara južno od Save i Dunava. Ne naseljava jedino visokoplaninske predele, na primer Kopaonik, Šarplaninu i Prokletije, Goliju i Staru Planinu. Druga otrovna vrsta koja se sreće u visokoplaninskim predelima je Šarka. Sa njom se ređe sreću ljudi, uglavnom su to planinari koji ih manje više dobro poznaju. I treća vrsta otrovne zmije koja je za sada zabeležena samo na Šar planini i Prokletijama je Planinski šargan. Ona je najmanja otrovna vrsta i nju ako niste baš neko ko se bavi zmijama ne možete tako lako da razlikujete recimo od šarke. Ona se hrani nekim zrikavcima, tako da njen otrov i nije nešto posebno potentan posle ugriza“, objašnjava Ajtić.
Od neotrovnica u Srbiji su zastupljeni običan Smuk (onaj koji se nalazi na znaku apoteke obmotan oko štapa), Stepski smuk koji se uglavnom sreće u Beogradu i može da naraste do dva metra, a pošto se brzo kreće i šišti kada mu je ugrožena bezbednost može poprilično strašno da izgleda. Tu su i Smukulja koja nije vezana ni za nizije ni za planine, pa je ima na čitavoj teritoriji Srbije, Ribarica koja je obično vezana za reke, iako je pronađena na Vračaru pošto odvodima može da dospe u sve krajeve grada. Belouška se takođe može naći na teritoriji glavnog grada, ali je ima u svim predelima. Na kraju su dve vrste kojima pogoduje mediteranska klima, pa se mogu videti samo u dolini Pčinje i preševskoj dolini - Četvoroprugasti smuk i jedna od naših najbržih zmija - Šilac.
Čovek otpadom stvorio antropogeni ekosistem
"Vrstama kao što je običan smuk pogoduju šume i šumarci, to je vrsta koja uglavnom živi po senovitim mestima. Za njega je interesantno da se sreće u blizini ljudskih naselja zato što se on i stepski smuk hrane uglavnom glodarima, a oni su nekako sastavni deo ljudskih civilizacija. Tako da su uglavnom i zmije tu negde pratile taj razvoj ljudskog društva. I to s jedne strane govori o tome kakav odnos mi stvaramo prema otpadu koji stvaramo, tom organskom otpadu na koji dolaze neke druge životinje, na primer glodari, na njih dolaze zmije kao i šakali, lisice, kune, i sve ono što se hrani glodarima. Tako da je sada stvoren čitav jedan ekosistem, antropogeni ekosistem, pa sa svima nama sve to nekako funkcioniše“, kaže poznavalac zmija.
Razlikovanje domaćih zmija je teško, pogotovo ako postoje stres i strah. Kako kaže naš sagovornik, u strahu su velike oči pa se onda prave greške. Tek na osnovu obuka može se napraviti razlika između vrsta zmija koje se sreću u Srbiji.
Ajtić naglašava da zmije nikada ne napadaju prve:
„Zmija će da vas ujede ako je hvatate ili zgazite. To su sve situacije kada se desi ujed. Treća situacija koja može da se desi je kada je bukvalno saterate da nema gde da pobegne. Tada mogu da se dese ujedi i kod otrovnih i kod neotrovnih vrsta. Kada primetite zmiju, ako nemate strah, možete slobodno da joj priđete koliko god možete, koliko smatrate da je bezbedno, bez obzira da li se radi o otrovnim ili neotrovnim zmijama, i da napravite koliko toliko dobru fotografiju. Nju možete da pošaljete ili Zavodu, ili Biološkom institutu ili fakultetu, ima i mnogo grupa na Fejsbuku koje se time bave, i dobićete u roku od nekoliko minuta odgovor o kojoj se vrsti radi i osnovne informacije o njoj“.
Zmija će najčešće da miruje u susretu sa čovekom
Pored zmije, čovek slobodno može da prođe, a one će najčešće mirovati kada ga primete. To je najčešći način njihove reakcije kada za nekoga pomisle da je predator. Razlog za to je taj što mnoge životinje koje se hrane zmijama ne razlikuju boje, pa ako zmija miruje ne bude primećena.
Razlog za pojavu zmija na asfaltnim putevima je što njima odgovara temperaturni koeficijent asfalta, pošto on brzo upija toplotnu energiju. Zmijama prema rečima Ajtića pogoduju i planinske staze kada jedan deo tela mogu da izlože suncu, a drugi da sakriju u travi.
Svako može da vrati zmiju u prirodu
Na pitanje šta pogoduje pojavi zmija, naš sagovornik kaže da sve životinje imaju određene cikluse, odnosno pikove u brojnosti. Kod zmija su to četvorogodišnji ili petogodišnji ciklusi:
„Pretprošle godine je bio pik u brojnosti zmija, a imali smo najmanje prijavljenih. Zašto ih sada primećujemo. Recimo u vreme karantina su one obavile sve one sprematogeneze, svadbene igre, ritualne borbe mužjaka, pošto one sve to imaju, kao i parenje. To je sve prošlo u periodu Uskrsa i prvog maja. To su periodi godine kada imamo najveći broj prijavljenih zmija. Ovo vreme sa dosta kiše i manje sunca ne pogoduje zmijama i zato se one u stvari i kriju, onda su krenule u kretanje i završile tu gde su završile, pa ih mi najčešće i vidimo, i prijavljujemo. A i ljudi su sada počeli da se kreću intenzivnije nakon izolacije, pa je i to jedan od uzroka zašto ih sada viđamo. Mada, 17 ili 20 zmija na grad od dva miliona stanovnika nije ništa“.
Jednako kao i otrovne, i neotrovne zmije mogu da ujedu, ali u tom slučaju nema posledica. S obzirom na činjenicu da u Beogradu nije zabeleženo prisustvo otrovnica, pitali smo našeg sagovornika zašto bismo zvali nadležne službe da ih uklone, kada nam ne preti nikakva opasnost. Ajtić tvrdi da se nadležni zovu najčešće iz straha, ali da svako može da vrati zmiju u prirodu upotrebom baštenskih ili rukavica za varenje, bez ikakvih opasnosti.
