Sidro je pripadalo brodu „Negrijer“, koji je prevozio robove iz Gvineje do američkih obala, i koji je u Gvinejskom zalivu potonuo, sa sobom odnevši ko zna koliko robova koji su u lancima čamili u njegovom potpalublju. Nalazi se ispred ulaza u Muzej afričke umetnosti, a u Beograd su ga doneli osnivači muzeja, Veda Zagorac i Zdravko Pečar, koji je više od dvadeset godina bio na diplomatskoj službi u Africi.
Srbiji na čast – nikada nismo trgovali robljem
Valja napomenuti da su svi eksponati u muzeju otkupljeni od pravih vlasnika ili su pokloni muzeju. Ispred sidra do skoro je stajala ploča (ona je trenutno na restauraciji i biće vraćena na svoje mesto) koja objašnjava poreklo sidra uz jednu veoma važnu napomenu – da jugoslovenski narodi nikada nisu učestvovali u nečasnom poslu trgovine robljem.
Kustoskinja muzeja Emilia Epštajn napominje da sidro simbolizuje antikolonijalnu politiku i vreme kada je muzej, krajem sedamdesetih godina prošlog veka otvoren.
„Postoje zapisi u muzeju u kojima Veda Zagorac ističe veliku važnost da sidro stoji na početku, na samom ulazu u muzej, da se kroz to posmatra i ono što se nalazi u muzeju“, priča ona.
Kako je izgledao put bez povratka
Robovi su zarobljavani u unutrašnjosti Afrike. To su radili ili arapski trgovci robljem, ili su afričke kraljevine Evropljanima prodavale ratne zarobljenike. Dopremali su ih u okovima do zapadnoafričke obale, odakle su robovi bili transportovani preko okeana.
„Svaka istorija ima više strana, možda čak i više od dve. Istorija koja se vezuje za dopremanje ljudi za potrebe rada na plantažama kao robova, zapravo je komplikovana istorija koja delom svakako uključuje i određena zapadnoafrička kraljevstva. To pokazuje i dugu istoriju evropsko-afričkih odnosa, veoma komplikovanu, i način na koji su isprepletene te kolonijalne istorije“, kaže Epštajnova.
O uslovima u kojima su robovi držani pre nego što će biti transportovani na američki kontinent, naša sagovornica se uverila svojim očima, kada je pre nekoliko godina posetila grad Kejp Koust u Gani, gde se nalazila jedna od tvrđava koja je služila za trgovinu robovima. Potomci nekadašnjih robova iz Sjedinjenih država sakupili su novac i od tvrđave su napravili muzej.
„Videvši taj muzej, imate priliku i da siđete u tmurne delove tog zamka koji su predstavljali vrata bez povratka. To su mračni i vlažni podrumi, zaista zastrašujući za bilo koje živo biće. Kada izađete iz tvrđave vidite ribare koji okolo žive, ali ono što je zastrašujuće, možda najupečatljiviji momenat tog muzeja, jeste izlazak kroz veliku kapiju i pogled na okean koji vas vodi na put bez povratka“, objašnjava Epštajnova.
Evropska društva žele da rasvetle mračne stranice svoje istorije
U duhu vremena u kome spomenici trgovcima robovima postaju meta uništavanja, kao i preispitivanja kolonijalne prošlosti pojedinih država, Epštajnova smatra da se u evropskim društvima budi potreba da se rasvetle pojedine stranice istorije.
„Ovih dana, na primer, o tome se dosta govori u Belgiji, za (belgijskog kralja) Leopolda, koji je upravljao Kongom i eksplicitno se vezuje za genocid deset miliona ljudi, da posleratne generacije Belgijanaca nisu detaljno upućene u to šta je on radio. Tu je bitan momenat gde se vidi važnost uloge kulturnih institucija u rasvetljavanju istorijskih momenata i načina na koji smo došli do sadašnjeg trenutka. U tom smislu postoji jedna realistična struja afričkih i afroameričkih mislilaca, koji smatraju da, umesto da uništavamo spomenike, treba da ih kontekstuzalizujemo. Šta to znači? To znači dodatno objašnjenje“, kaže Epštajnova.
Uz spomenike koji su posvećeni trgovcima robovima, pored bi trebalo da stoji tabla na kojo će biti objašnjeno čime se ta osoba bavila, dodaje ona. Opšti utisak, kada prođete Muzejem afričke umetnosti i kada malo postojite ispred sidra broda „Negrijer“ jeste da nama takva kontekstualizacija nije potrebna.
