Pokretač inicijative je Oven Džons, novinar lista „Gardijan“ i aktivista, kreirao je veb-sajt na kome je istakao mapu sa lokacijama spomenika koje bi trebalo ukloniti. Na listi „problematičnih“ spomenika nalaze se i spomenici Sesilu Roudsu, tvorcu britanske imperije u Africi, kao i, zvuči paradoksalno, spomenik Erlu Greju, premijeru u čije je vreme ropstvo na celoj teritoriji britanske imperije zabranjeno.
Ako se uzme u obzir britanska tradicija, politička kultura parlamentarizma i istorija, inicijativa za uklanjanje spomenika ljudima čija je biografija prema mišljenju aktivista i organizatora antirasnih protesta problematična, zvuči sasvim neobično.
Uklanjanje spomenika — udar na temelje britanskog društva
Prema mišljenju istoričara Aleksandra Rastovića, uklanjanjem spomenika koji podsećaju na britansku kolonijalnu prošlost, udara se u same temelje Velike Britanije, što može da ima velike i nesagledive posledice. To je najdirektniji udar na tradiciju britanske imperije, njenu kulturu i istoriju, s obzirom da se radi o znatnom i važnom delu istorije ove zemlje, smatra on.
„Ne znam koliko je to zaista iskreno ili se radi o, možda ću upotrebiti grubu reč, nihilističkom pokretu koji nije nastupio samo u Velikoj Britaniji, a sve pod firmom demokratije i borbe protiv rasizma. Bojim se da se radi o političkim interesima, ali, sa druge strane, to me čudi, jer se ovim postavlja pitanje i kraljevske porodice“, kaže Rastović.
Britanski monarsi, poput kraljice Viktorije, koja je svojevremeno bila proglašena caricom Indije, nalazili su se na čelu kolonijalnih carstava, a od 1948. britanski monarh je na čelu Komonvelta, organizacije koja okuplja kolonije koje su stekle nezavisnost.
Potreba male Britanije
Baštinite sve dobrobiti najmračnije kolonijalne prošlosti, koja, kada se, srećom po Britance, uporedi sa portugalskom ili belgijskom kolonijalnom prošlošću i nije tako mračna, a potom se odreknete nekih ljudi, komentariše inicijativu za uklanjanje spomenika Rastovićev kolega Čedomir Antić.
„Šta bi bilo kada bismo osuđivali srednjovekovne vladare zato što su podržavali feudalne odnose, Šekspira zato što je bio antisemita kada to nije bio rasistički antisemitizam, već verski... Ne znači da ako gajimo uspomenu na nekoga da imamo pozitivno ili negativno mišljenje. Istorija je odavno napustila ideju da nekoga naziva dobrom ili lošom istorijskom ličnosti“, objašnjava Antić.
Radi se o potrebi jedne male Britanije koja je izgubila nekadašnju veličinu, ali ima velike ambicije i, podseća Antić, igra najmračniju ulogu na Balkanu u poslednjih trideset godina, da se aklimatizuje u novom svetu.
„Potreba da se sakriju pravi ekonomski odnosi sa bivšim kolonijama, pravi ekonomski odnosi sa Evropom. Ali, pošto stvari nikada nisu jednosmerne i jednodimenzionalne, to je jedan fenomen koji znamo iz psihologije — da kada neko glumi nešto, tokom vremena počne da veruje u to. Ne bi imali problem ni sa Škotskom, ne bi imali problem ni sa Velsom, da nisu poverovali u ono što su godinama govorili drugim zemljama“, kaže Antić.
Kako bi potkrepio svoju tezu, Antić daje primer nekadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, pod čijom je vladom izvršena decentralizacija vlasti u Britaniji i data autonomija Škotskoj i Velsu, uprkos tome što su se mnogi u državi tome protivili. Bler je, prema Antićevim rečima, to učinio upravo zato što je poverovao u ono što je radio na tlu bivše Jugoslavije, a ti su interesi bili imperijalni i skriveni. Tako nisu postupali ljudi čije spomenike sada žele da uklone. Oni su se svojim imperijalnim stavovima ponosili i u svoje vreme su bili moderni.
Trgovina robljem je bila profitabilan posao za britanske kompanije
Uspon britanske imperije počeo je u XVII veku, nastavio se u sledećim vekovima, da bi vrhunac doživeo na početku XX veka, podseća Rastović. Na svom vrhuncu, „Imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi“, sa Indijom, „draguljem u britanskoj kruni“, imala je oko 450 miliona stanovnika, oko petine tadašnjeg svetskog stanovništva, a zauzimala je oko četvrtine zemaljske kugle.
Do XIX veka, navodi naš sagovornik, trgovina robovima bila je važan i siguran izvor prihoda u britanskoj imperiji.
„Do početka XIX veka procenjuje se da je oko tri i po miliona afričkih robova prevezeno u Ameriku. Postojale su čitave britanske kompanije koje su se bavile trgovinom robljem i to je bilo vrlo profitabilno. Posebno se na toj vrsti trgovine zasnivalo bogatstvo Liverpula i Bristola, grada u kome je jedan od spomenika srušen“, navodi Rastović.
Ako se zadubimo u istorijske činjenice, videćemo da je rušenje i uklanjanje spomenika manir revolucionarnih režima, koji takvom akcijom nastoje da izbrišu tragove prethodnih režima. U takvom maniru postupali su svi revolucionari, počev od Francuske revolucije. Najpoznatije rušenje spomenika u XIX veku dogodilo se u Parizu 1871, kada su pripadnici pariske komune, prvog pokušaja izvođenja socijalističke revolucije, srušili spomenik Napoleonu na Trgu Vandom.
Dvadeseti vek pun je primera uklanjanja spomenika u veri da će tako biti uklonjeni tragovi prošlih vremena. Međutim, prošla vremena nastavljaju da žive i izbijaju u tradiciji i sećanjima, na šta rušenje spomenika ne utiče.
Ulično preispitivanje istorije britanskog carstva počelo je kada su demonstranti, nošeni talasom protesta izazvanih ubistvom Džordža Flojda u Mineapolisu, u stilu pariskih komunara iz 1871, srušili spomenik trgovcu robovima i filantropu iz XVII veka Edvardu Kolstonu i bacili ga u reku Avon.
Pomama za uklanjanjem spomenika širom Britanije otišla je toliko daleko, da je u sve morao da se umeša gradonačelnik Londona Sadik Kan, koji je oformio posebnu komisiju za ocenu „podobnosti“ spomenika.
Ali, ako pogledamo britansku istorijsku tradiciju, kolonijalističku i imperijalističku, onda bi praktično svi spomenici koji krase trgove britanskih gradova morali da budu uklonjeni.
